Миленко Игњатовић из села Десић код Шапца живи са веома необичном дружином. Његово животињско царство чинe пас Џони који сам отвара врата, петао који кукуриче по команди у дневној соби и свиња која сама искључује ограду под струјним напоном. Све ово дешава се подно Цера, и доказује да су животиње веома интелигенте, а када им се посветимо, разумеју све баш као деца.
Вратио се из Шапца у родно село Десић, подно Цера, где живи с необичном дружином због које је освануо и на телевизији.
– Он је као члан породице, о њему морам да мислим, а он све то узвраћа љубављу. Невероватно је то колико он познаје моје намере. Када га питам је ли гладан, он одмах скаче и трчи. А када му дам нешто квалитетније да једе, он просто чека да му кажем да једе, није нападан – прича Миленко.
Не само да отвара капију и врата, пас Џони разуме све што му Миленко говори. Омиљена посластица су му ораси и стиже чим чује крцкање.
– И тог момента када чује да сам први полупао, било где да се налази у дворишту или у кући, он дотрчи одмах, стаје поред пања и чека да му дам – описује власник необичну навику свог пса.
Његове паметне очи препознају и намеру и реч. Кад Миленко креће у град, за њега нема веће радости. Тада седа на место сувозача и нестрпљиво чека.
– Воли када га питам: „Хоћемо ли да лутамо?“ А дешава се када идем пешке и станем са неким, он чека, и онда почне да виче на мене да идемо, неће да чека више – прича и додаје:
– А када му кажем да идемо да лутамо, то је тек атракција. Не могу да се обучем од њега, онда се обично обучем, узмем тренерку па му тек онда кажем да идемо јер ме вуче, скаче, толико се радује да је то невероватно. Када идем у Шабац, он познаје и по гардероби како сам се обукао и тражи да и он иде. И када му кажем да не може јер идем у Шабац, он тог момента одлази и не досађује. А док се не вратим, чека на капији.
Миленка прати у стопу и без проблема отвара сваку браву, на капији, кући, соби. Набавио га је пре пет година, када је претходни љубимац угинуо.
– Толико је био мали да ми је стао између два дугмета на кошуљи. Кад сам га носио било је јако хладно и само му је главица вирила. Морао сам да га држим у кући – сећа се првих дана са својим љубимцем.
Са поносом описује његову могућност да процени људе.
– Мешанац је теријера и јако паметан. Ретко кога не подноси, али кога не подноси, тај човек сигурно не заслужује његово поштовање – закључује.
А други Миленков љубимац у дневној соби кукуриче по команди. Главни је даса у дворишту, а неретко слеће на фотељу у дневној соби. Ова дружина не штеди љубав па понекад измењају кућице. Још је необичнија његова судбина и нестанак док је био пиле.
– Вероватно га је дивљач понела и испустила када је био мали. Три месеца га није било и појавио се после три месеца, мршав као на рендгентском снимку – прича Миленко.
Сада је права атракција за све. Међутим, ту није крај љубави између овог човека и његових животиња. Прасиће узима у руке наочиглед мајке. А о њиховој интелигенцији могао би роман да напише. Недавно је тако приметио како се свиња бори са струјом у ограђеној њиви.
– Гума је била позади и она ухвати гуму, подиже и преврће је јер не може да је носи, и када је жица пала, она може да уђе у детелину – објашњава Миленко интелигентни поступак ове животиње.
Баш ту теорију потврдио је и са претходним псом Џонијем.
Сада ужива у свом царству где доминира љубав, слога и разумевање складније и боље него међу људима.
