Milenko Ignjatović iz sela Desić kod Šapca živi sa veoma neobičnom družinom. Njegovo životinjsko carstvo čine pas Džoni koji sam otvara vrata, petao koji kukuriče po komandi u dnevnoj sobi i svinja koja sama isključuje ogradu pod strujnim naponom. Sve ovo dešava se podno Cera, i dokazuje da su životinje veoma inteligente, a kada im se posvetimo, razumeju sve baš kao deca.
Vratio se iz Šapca u rodno selo Desić, podno Cera, gde živi s neobičnom družinom zbog koje je osvanuo i na televiziji.
– On je kao član porodice, o njemu moram da mislim, a on sve to uzvraća ljubavlju. Neverovatno je to koliko on poznaje moje namere. Kada ga pitam je li gladan, on odmah skače i trči. A kada mu dam nešto kvalitetnije da jede, on prosto čeka da mu kažem da jede, nije napadan – priča Milenko.
Ne samo da otvara kapiju i vrata, pas Džoni razume sve što mu Milenko govori. Omiljena poslastica su mu orasi i stiže čim čuje krckanje.
– I tog momenta kada čuje da sam prvi polupao, bilo gde da se nalazi u dvorištu ili u kući, on dotrči odmah, staje pored panja i čeka da mu dam – opisuje vlasnik neobičnu naviku svog psa.
Njegove pametne oči prepoznaju i nameru i reč. Kad Milenko kreće u grad, za njega nema veće radosti. Tada seda na mesto suvozača i nestrpljivo čeka.
– Voli kada ga pitam: „Hoćemo li da lutamo?“ A dešava se kada idem peške i stanem sa nekim, on čeka, i onda počne da viče na mene da idemo, neće da čeka više – priča i dodaje:
– A kada mu kažem da idemo da lutamo, to je tek atrakcija. Ne mogu da se obučem od njega, onda se obično obučem, uzmem trenerku pa mu tek onda kažem da idemo jer me vuče, skače, toliko se raduje da je to neverovatno. Kada idem u Šabac, on poznaje i po garderobi kako sam se obukao i traži da i on ide. I kada mu kažem da ne može jer idem u Šabac, on tog momenta odlazi i ne dosađuje. A dok se ne vratim, čeka na kapiji.
Milenka prati u stopu i bez problema otvara svaku bravu, na kapiji, kući, sobi. Nabavio ga je pre pet godina, kada je prethodni ljubimac uginuo.
– Toliko je bio mali da mi je stao između dva dugmeta na košulji. Kad sam ga nosio bilo je jako hladno i samo mu je glavica virila. Morao sam da ga držim u kući – seća se prvih dana sa svojim ljubimcem.
Sa ponosom opisuje njegovu mogućnost da proceni ljude.
– Mešanac je terijera i jako pametan. Retko koga ne podnosi, ali koga ne podnosi, taj čovek sigurno ne zaslužuje njegovo poštovanje – zaključuje.
A drugi Milenkov ljubimac u dnevnoj sobi kukuriče po komandi. Glavni je dasa u dvorištu, a neretko sleće na fotelju u dnevnoj sobi. Ova družina ne štedi ljubav pa ponekad izmenjaju kućice. Još je neobičnija njegova sudbina i nestanak dok je bio pile.
– Verovatno ga je divljač ponela i ispustila kada je bio mali. Tri meseca ga nije bilo i pojavio se posle tri meseca, mršav kao na rendgentskom snimku – priča Milenko.
Sada je prava atrakcija za sve. Međutim, tu nije kraj ljubavi između ovog čoveka i njegovih životinja. Prasiće uzima u ruke naočigled majke. A o njihovoj inteligenciji mogao bi roman da napiše. Nedavno je tako primetio kako se svinja bori sa strujom u ograđenoj njivi.
– Guma je bila pozadi i ona uhvati gumu, podiže i prevrće je jer ne može da je nosi, i kada je žica pala, ona može da uđe u detelinu – objašnjava Milenko inteligentni postupak ove životinje.
Baš tu teoriju potvrdio je i sa prethodnim psom Džonijem.
Sada uživa u svom carstvu gde dominira ljubav, sloga i razumevanje skladnije i bolje nego među ljudima.
