У пријатном амбијенту малог сликарског атељеа у центру града, вођени стручним теоријским и практичним саветима академске сликарке Јелене Спасојевић, мали и велики Шапчани, у зависности од циља и интересовања, откривају своје креативне потенцијале, али и много више од тога.
Са завршне годишње изложбе одржане у Културном центру (Фото: Ј. Губелић)
Неки то раде мајсторски, али шта са онима који једва нацртају Чича Глишу?! И једни и други обожавају да неколико сати недељно проведу у Малом атељеу, кроз који је од септембра прошле године прошло неколико десетина полазника различитих узраста. Часови у малим групама по осам ученика, протичу у атмосфери која подстиче забаву и размишљање.
– Жеља ми је да демистификујем стваралачки процес, да људи који су себе окарактерисали неталентованим за сликање и цртање, не морају и да остану на том мишљењу. Наши часови су крајње забавни, време нам брзо пролети. Разликује се од класичног курса, јер је приступ другачији. Упознајем их са техникама,материјалима, и темама, али они откривају какве им све могућности то пружа.Трудим се да усмерим особу да изађе из своје зоне комфора. То је време посвећено себи, јер два сата потпуне концентрације на нешто што је хоби у данашње време тешко можете да приуштите – прича млада сликарка.
У изложби су учествовали сви који су нешто научили (Фото: Ј. Губелић)
Након што је дипломирала зидно сликарство на Факултету примењених уметности у Београду, поред сликања, ова Шапчанка бавила се педагошким радом у основним и средњим школама и паралелно водила различите креативне радионице за малишане – Школу калиграфије у земунском Креативном центру, традиционалну школу сликања у Културном центру Шабац и Центру за образовање Премиер.
У свакоме се крије таленат (Фото:Ј. Губелић)
Поред рада са децом, сликања и излагања у галеријама широм Србије и у иностранству јавила се потреба да уметност стави и у службу личног развоја. Тако њене радионице посећују малишани који тек откривају свет, или планирају да се озбиљно баве уметношћу, одрасли којима је потребна додатна активност и окретање себи, а у понуди су и тим-билдинг варијанте.
– У плану имам да школу организујем тако да у потпуности развије све области креативног стваралаштва. Од хоби-арт радионица, које не морају да се ограниче на необавезни приступ јер имам ученицу која озбиљно размишља да напусти свој посао и почне да се бави сликањем, до уписа у средњу школу и на академију – каже Јелена и објашњава да уз вођену сугестију полазници исказују потенцијале на које су заборавили.
Будући уметници (Фото: Ј. Губелић)
-Идеја је да Мали атеље окупља људе из сличних области који могу да допринесу једни другима својим знањем и искуством. Схватили смо да сви имамо некакве заједничке активности и интересовања – јога, НЛП едукација, то су људи који се баве личним развојем и повратком себи. Док ја нисам почела да интензивно радим на себи чинило ми се да у нашој средини нема интересантних садржаја, углавном сам и сама посезала за Београдом и Новим Садом ради стицања одређеног искуства, каже.
Рад у малим групама је ефикаснији (Фото: Ј. Губелић)
Новина у нашем граду јесу тим билдинг креативне радионице намењене малим колективима, као идеалан вид релаксације за запослене.
– До сада смо имали успешну сарадњу са запосленима из Премиера. Управо су за крај школске сезоне имали радионицу код нас. На пример, свако од њих ради један сегмент слике, али не знају који је крајњи резултат. Они стварају слику-слагалицу, да би на крају радионице сачинили целину, која симболично представља сарадњу једног колектива – објашњава професорка.
Ентузијазам и љубав према уметности (Фото: Ј. Губелић)
Често заборављамо да ликовна култура у школи није само предмет за који треба изборити оцену, него да она има своју практичну примену – развијање креативности и исказивање талента код деце, што је важно за њихову индивидуалност. Код Јелена деца су оно што заиста јесу.
– Јако је важно од предшколског узраста развијати моторику деце, везу мисли и руку. То је и најбоље време да деца крену у школицу цртања. Трудим се да их нешто научим, али да не угрозим њихову креативност науштрб устаљених ефеката. Након постигнутих фантастичних резултата са децом у Атељеу вратила сам се у школу, и пуна ентузијазма, покушала то да применим у класичној настави и деца су заиста имала слуха за новитете – прича професорка, која успешно комбинује традиционалну и индидвидуалну наставу.
Никад није касно (Фото: Ј. Губелић)
У Малом атељеу користи се искључиво школски, најквалитетнији материјал. Сви радову су од почетка године до завршне изложбе сортирани у индивидуалним мапама ученика и тако се прати њихов напредак у цртању, сликању, вајању. Упис на радионице траје током читаве године, а довољно је да себе представите једним радом. Због интересовања, школица има и летње термине који се изводе у јавном простору.
Код Јелене уче, али имају и велику слободу (Фото:Ј. Губелић)
У Галерији Културног центра управо је одржана јединствена завршна изложба 28 полазника Малог атељеа. Свако ко је нешто научио и оставио неки траг у претходних десетак месеци, представљен је са барем једним радом, што ће бити пракса и наредних година.
