Момчило Јовановић из Шапца је супердека! Овог октобра ће напунити 92 године, а и данас се пење по крововима, зида зграде, вози ауто и бицикл, чита без наочара, а захваљујући здравом животу не зна чак да ли му је срце са леве или десне стране. Највшие воли да једе хлеб намазан машћу и шећером, а добро здравље и виталност дугује животу без зависти, љубоморе и јурањаве за новцем.
Десету деценију гази, а на кров се пење као да је дупло млађи. Без проблема Момчило стиже до оџака и сваке тачке на крову где је потребно замазати малтером да не прокишњава.
– Никад не бих мењао свој занат. Идем као и по земљи. Не плашим се ништа, идем нормално. Ја сам жив, немам уопште проблема са пењањем. Узмем кофу и одох – каже овај деведесетдвогодишњак.
Три деценије висио је по крововима Европе, зидао зграде и поправљао дотрајале грађевине. А и када се пензионисао, није оставио кофу и мистрију.
– У 25. сам почео да радим. Кад сам био на западу, ишао сам до шеснаестог спрата, тад сам рекао нећу на већу висину – сећа се својих почетака са средине прошлог века.
На ту висину није се више пењао, али на двоспратнице и данас стиже без проблема. Висину зграде на коју се пење не мери, године не броји, нити жели да прича о њима.
– Не говорим колико имам година. Једино када сиђем са крова, ако неко баш пита, онда кажем, иначе не. Рећи ће – зар ти да ми дођеш да радиш у тим годинама. Дођем, радим, завршим, идем кући – шали се на рачун своје активне старости.
Не броји ни сате које проведе на крову. Јер кад је посао озбиљан, на послу је од јутра до мрака, док не заврши. Иако потребе нема, јер је зарадио пензију, али чим га неко позове, одмах се одлази и пење на кров.
Кад заврши посао, седа у своју Заставу и иде даље. Вози без икаквих проблема, јер како каже, има добре рефлексе, а и вид га одлично служи.
– Видим нормално све. Како бих имао дозволу, да не видим. И рефлекси су ми одлични. А полиција кад ме заустави, реч не кажем, то је њихов посао. Некад возим мало брже, али важно је само да човек не пије алкохол и вози – прича док пролази кроз главне улице Шапца и показује куће и објекте на којима је радио.
Рад га је, каже и сачувао, па се не здравље не жали. Не сећа се када је последњи пут био код лекара.
– Хвала Богу да сам здрав и нормалан. Не пијем таблете, не примам инјекције, стварно ми ништа не треба. Питао ме доктор хоћу ли да пијем таблете, одбио сам, то нисам пио у животу. Имам лепу пензију и задовољан сам. Немам разлога да будем љут – прича Момчило.
За читање му не требају наочаре, а може чак да прочита и слова на рецепту за лек.
– Видим све без наочара. Ако је ситније, једино онда морам мало да приближим.
Иако је виталан за своје године, лична карта га одаје. Рођен је давне 1931. године. Откада је остао удовац, живи сам. Све и одржава. Сам кува, пере, чисти и распрема кућу.
– Све обришем, час посла распремим. Све ми је као у рају – прича док показује фрижидер пун хране и посластица у којима ужива. Ту је и хладно пиво за госте, а у кухињи свакој жени може стати на црту:
– Знам да спремам питу, листиће кад испечем, не бојим се ниједне жене. Док су биле моје унуке мале, трчале су око мене – деда хајде да нам печеш листиће – прича кроз смех.
Једе и масно и слано, али у умереним количинама.
– Највише волим да на хлеб намажем масти и пошећерим. Онда од горе следећу кришку и њу премажем и пошећерим и сечем као торту – открива свој једноставни специјалитет, а радо једе и сланину, додаје.
Од чобанина из Посавотамнаве стигао је у Европу, где је провео скоро цео радни век на грађевинама. Завист, љубомора и јурањава за новцем главни су непријатељи људске среће, каже, због тога се трудио да живи по другачијим принципима.
– У Аустрији сам био, Русији, овим нашим ближим земљама. Срео сам толико школованих људи, да ме је било стид да разговарам са њима, јер ја немам никакве школе – искрен је.
Патријархално је васпитан и са тим вредностима које је понео из родне Мровске у околини Шапца живео је читав век. Има две унуке и праунука и сви га обилазе. Свој живот је сада средио, па би му било жао да умре.
– Пре неки дан дошли ми моји и ја кажем жао ми је да умрем. Лепо ми је у кући, кад је зимско доба наложим ватру, дођу ми комшије, седе, попију кафу – прича овај времешни Шапчанин.
А једна посета је загарантована – када буде славио стоти рођендан.
