Momčilo Jovanović iz Šapca je superdeka! Ovog oktobra će napuniti 92 godine, a i danas se penje po krovovima, zida zgrade, vozi auto i bicikl, čita bez naočara, a zahvaljujući zdravom životu ne zna čak da li mu je srce sa leve ili desne strane. Najvšie voli da jede hleb namazan mašću i šećerom, a dobro zdravlje i vitalnost duguje životu bez zavisti, ljubomore i juranjave za novcem.
Desetu deceniju gazi, a na krov se penje kao da je duplo mlađi. Bez problema Momčilo stiže do odžaka i svake tačke na krovu gde je potrebno zamazati malterom da ne prokišnjava.
– Nikad ne bih menjao svoj zanat. Idem kao i po zemlji. Ne plašim se ništa, idem normalno. Ja sam živ, nemam uopšte problema sa penjanjem. Uzmem kofu i odoh – kaže ovaj devedesetdvogodišnjak.
Tri decenije visio je po krovovima Evrope, zidao zgrade i popravljao dotrajale građevine. A i kada se penzionisao, nije ostavio kofu i mistriju.
– U 25. sam počeo da radim. Kad sam bio na zapadu, išao sam do šesnaestog sprata, tad sam rekao neću na veću visinu – seća se svojih početaka sa sredine prošlog veka.
Na tu visinu nije se više penjao, ali na dvospratnice i danas stiže bez problema. Visinu zgrade na koju se penje ne meri, godine ne broji, niti želi da priča o njima.
– Ne govorim koliko imam godina. Jedino kada siđem sa krova, ako neko baš pita, onda kažem, inače ne. Reći će – zar ti da mi dođeš da radiš u tim godinama. Dođem, radim, završim, idem kući – šali se na račun svoje aktivne starosti.
Ne broji ni sate koje provede na krovu. Jer kad je posao ozbiljan, na poslu je od jutra do mraka, dok ne završi. Iako potrebe nema, jer je zaradio penziju, ali čim ga neko pozove, odmah se odlazi i penje na krov.
Kad završi posao, seda u svoju Zastavu i ide dalje. Vozi bez ikakvih problema, jer kako kaže, ima dobre reflekse, a i vid ga odlično služi.
– Vidim normalno sve. Kako bih imao dozvolu, da ne vidim. I refleksi su mi odlični. A policija kad me zaustavi, reč ne kažem, to je njihov posao. Nekad vozim malo brže, ali važno je samo da čovek ne pije alkohol i vozi – priča dok prolazi kroz glavne ulice Šapca i pokazuje kuće i objekte na kojima je radio.
Rad ga je, kaže i sačuvao, pa se ne zdravlje ne žali. Ne seća se kada je poslednji put bio kod lekara.
– Hvala Bogu da sam zdrav i normalan. Ne pijem tablete, ne primam injekcije, stvarno mi ništa ne treba. Pitao me doktor hoću li da pijem tablete, odbio sam, to nisam pio u životu. Imam lepu penziju i zadovoljan sam. Nemam razloga da budem ljut – priča Momčilo.
Za čitanje mu ne trebaju naočare, a može čak da pročita i slova na receptu za lek.
– Vidim sve bez naočara. Ako je sitnije, jedino onda moram malo da približim.
Iako je vitalan za svoje godine, lična karta ga odaje. Rođen je davne 1931. godine. Otkada je ostao udovac, živi sam. Sve i održava. Sam kuva, pere, čisti i rasprema kuću.
– Sve obrišem, čas posla raspremim. Sve mi je kao u raju – priča dok pokazuje frižider pun hrane i poslastica u kojima uživa. Tu je i hladno pivo za goste, a u kuhinji svakoj ženi može stati na crtu:
– Znam da spremam pitu, listiće kad ispečem, ne bojim se nijedne žene. Dok su bile moje unuke male, trčale su oko mene – deda hajde da nam pečeš listiće – priča kroz smeh.
Jede i masno i slano, ali u umerenim količinama.
– Najviše volim da na hleb namažem masti i pošećerim. Onda od gore sledeću krišku i nju premažem i pošećerim i sečem kao tortu – otkriva svoj jednostavni specijalitet, a rado jede i slaninu, dodaje.
Od čobanina iz Posavotamnave stigao je u Evropu, gde je proveo skoro ceo radni vek na građevinama. Zavist, ljubomora i juranjava za novcem glavni su neprijatelji ljudske sreće, kaže, zbog toga se trudio da živi po drugačijim principima.
– U Austriji sam bio, Rusiji, ovim našim bližim zemljama. Sreo sam toliko školovanih ljudi, da me je bilo stid da razgovaram sa njima, jer ja nemam nikakve škole – iskren je.
Patrijarhalno je vaspitan i sa tim vrednostima koje je poneo iz rodne Mrovske u okolini Šapca živeo je čitav vek. Ima dve unuke i praunuka i svi ga obilaze. Svoj život je sada sredio, pa bi mu bilo žao da umre.
– Pre neki dan došli mi moji i ja kažem žao mi je da umrem. Lepo mi je u kući, kad je zimsko doba naložim vatru, dođu mi komšije, sede, popiju kafu – priča ovaj vremešni Šapčanin.
A jedna poseta je zagarantovana – kada bude slavio stoti rođendan.
