Да полицајци не изричу само казне, већ су пре свега људи, показали су припадници шабачког МУП-а. Они су скупили новац и обезбедили гардеробу и прибор за предстојећу школску годину дечацима Марку(13) и Михаилу (11) Јанковић из села Букор, недалеко од Шапца. На овај хумани гест шабачки саобраћајци одлучили су се када су чули за тужну судбину малишана који су остали без мајке.
Дан који ће памитити до краја живота
„Могу ли да пишем баки, ја немам мајку?“, ове речи Марко је упутио учитељици када је његов разред једном приликом за 8. март добио тему „Писмо мајци“.
Те речи сасвим случајно стигле су до шабачких полицајаца. Ганути причом и тужном судбином малишана из поцерског села Букор, одлучили су да бар један дан 13-огодишњем дечаку и његовом две године млађем брату учине срећнијим. Скупили су новац и купили оно што је најпотребније за добре и вредне ђаке. Поклоне су им уручили у дому где последњих година веома ретко има разлога за смех.
– Супруга је умрла изненада, 2013. године од мождане анеуризме. Имала је само 27 година. Ја сам остао сам са два дечака. Мајка и отац су стари и болесни, тако да је цео терет пао на мене. Шта да радим, таква је судбина – прича Младен.
Полицајци у хуманој акцији
Марко и Маихаило мајку једва памте. Били су мали када их је напустила. Њен лик виде само када оду на сеоско гробље где је схрањена. Албуме не отварају, да не дирају успомене. Од тада у овом дому ништа није исто. Терет живота свалио се на нејака плећа дечака који живе у скромним условима на обронцима планине Цер.
– Они са оцем иду у надницу. Не може од пољопривреде да се заради. Онако мали раде напар са одраслима. Јој, душа ме боли кад их гледам – прича комшиница.
Малишани су сада спремни за школу
У школи су вредни и дисциплиновани, иако за учење немају баш много времена. Када се врате кући, брину о животињама. Имају козе, кучиће, мачке. Марко је желео да буде столар, као и његов стриц, али, када је видео полицијску униформу, одмах је променио одлуку.
– Ја хоћу да будем полицајац. Ове чике су много добре. Хвала им на свему. Ово је најсрећнији дан у мом животу – прича.
Мајку јенису запамтили
О својим проблемима никада нису ником причали, па је посета полиције за њих била право изненађење.
– Хвала много што сте нас се сетили. Овај дан памтићемо до краја живота. Ми немамо времена да тражимо, молимо и кукамо, морамо да радимо. Ја њих морам да изведем на прави пут. Они су предивна деца. Видите колико су мали, а све раде – прича Младен.
Дека Милутин и бака Вера своју своју тугу крију у себи. Помажу колико могу.
– Тешко је, видите и сами. Ја сам покушао да остварим инвалидску пензију, али изгледа да нема ништа од тога. Све морамо да зарадимо од пољопривреде, а то није довољно – прича деда Милутин.
Поздрав, поштовање и хуманост
Кућа је трошна, сеоска. Али, за сада нема улагања док се школују малишани. Тешко стиже и за друго, зато их обрадује свака врста помоћи, као и утешна реч.
Шабачки полицајци помоћ су обезбедили и за њиховог првог комшију и рођака, Горана, дечака са ограниченим способностима за учење и социјализацију, који живи сам са оцем, у веома лошим материјалним условима. Нису желели да причају за медије, јер сматрају, да када се чине добра дела, речи су сувишне.
