Лозничанин Александар Кикановић трчао је 1150 километара да би скренуо пажњу јавности на помоћ која је потребана за лечење оболелог осмогодишњег Александра Џаврића са Косова и Метохије. Пут румунског манастира Јаши, где почивању мошти Свете Петке, трајао је месец дана, а резултат је постигнут јер је дечак послат на лечење.
Уз молитву за Божију помоћ, тог 4. септембра, после јутарње литургије у цркви у Крупњу чији је спортски промотер, а која је подржала овај пут, кренуо је Александар Кикановић у још једну трку за живот. Овог пута за лечење осмогодишњег Александра Џаврића са Косова и Метохије који болује од церебралне парализе.
– Богу хвала, дошао је моменат да кренем благословеним путем манастира да се помолим за оздрављење малог Александра Џаврић, за кога овај пут трчим – прича Александар Кикановић, хумани Лозничанин.
До циља га је тада делило више од 1100 километара. На тај хумани пут испратили су га пријатељи који су увек ту.
– Имали смо до сада неколико заједничких успешних акција, где сам ја њега пратио бициклом, он трчао. Тако да, уз божију помоћ и ова ће бити успешна – каже пријатељ Пеђа Петковић.
Бициклима га прате на овом несвакидашњем путу.
– Сјајна ствар, за сваку похвалу – каже Драган Васић.
У мајици са ликом Свете Петке пред чијим моштима је кренуо да се помоли у манастиру Јаши, најпре је трчао кроз Србију, а последњих пола месеца по путевима Румуније. На пом путу пратили су га хумани, али и ми.
– Трчим свако јутро, истрчим неких четрдесетак километара, то је четири и по до пет сати. Кад сам ушао у Румунију, зауставила ме милиција, питали су ме где идем и шта радим, онда су рекли да су упознати, чак ме је један милиционер загрлио и пожелео ми срећан пут. После тога сваки дан ме је милиција поздрављала на путу, знала је о чему се ради, а и аутомобили са румунским таблама ме поздрављају јер виде на мајици лик Свете Петке. А Румуни су баш побожан народ, на сваких неколико километара је црква тако д аме то још више вуче да истрчим до манастира Јаши – каже маратонац ком вера даје снагу на овом путу.
После месец дана стигао је до циља, али и остварио првенствени циљ.
– Када пређете 1150 километара и вратите се здрави, значи маратон је успешно одрађен. А малог Александра Џаврића смо послали на три трансплантације матичних ћелија. А до пре маратона није могао ни на једну. Велику подршку смо имали, слободно могу да кажем, од братске Румуније, никад нисам доживео да ме кроз целу државу прати ротација милиције, али не ротација јер сам нешто лоше урадио, него ме је пратила милиција из разлога моје безбедности. Осећао сам се као да трчим кроз моју Лозницу – каже он после свог најлепшег маратона.
Жуљеви на ногама су уобичајена појава, као и хумани подухвати које осваја.
– Осећај је феноменалан. До пре четири године тренирао сам фудбал, добио сам тешку повреду колена, нисам могао да наставим да играм фудбал, али могу слободно да кажем да ме бог послао на лепшу страну – да трчим за болесну децу.
Овим последњим подухватом заокружио је 5.800 километара, што је нешто више од 140 истрчаних маратона. Посебно ће памтити један.
– Маратон до Манастира „Хиландар“ када се десила једна лепа прича – прикупио сам 10000 евра. И последњег дана назвао ме мој Лозничанин, чије име још не знам, није хтео да се представи, и питао колико треба још, рекао сам 40000 евра. Одговорио ми је да отац малог Николе Стакића оде у Троношу, тамо ће оставити 40000 евра, а остатак Манастиру „Троноши“. Тако да смо тада испунили циљ, сакупили смо свих 50000 евра и послали малог Бошка у Турску – наводи Кикановић.
Километре не броји али ни хумана дела која чини у духу наше вере која нас у Светом писму подсећа да што да твоја десница да не види левица.
Из серијала ЛОЗНИЦЕ ПОНОС. Пројекат је суфинансиран из буџета Града Лозница. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
