Lozničanin Aleksandar Kikanović trčao je 1150 kilometara da bi skrenuo pažnju javnosti na pomoć koja je potrebana za lečenje obolelog osmogodišnjeg Aleksandra Džavrića sa Kosova i Metohije. Put rumunskog manastira Jaši, gde počivanju mošti Svete Petke, trajao je mesec dana, a rezultat je postignut jer je dečak poslat na lečenje.
Uz molitvu za Božiju pomoć, tog 4. septembra, posle jutarnje liturgije u crkvi u Krupnju čiji je sportski promoter, a koja je podržala ovaj put, krenuo je Aleksandar Kikanović u još jednu trku za život. Ovog puta za lečenje osmogodišnjeg Aleksandra Džavrića sa Kosova i Metohije koji boluje od cerebralne paralize.
– Bogu hvala, došao je momenat da krenem blagoslovenim putem manastira da se pomolim za ozdravljenje malog Aleksandra Džavrić, za koga ovaj put trčim – priča Aleksandar Kikanović, humani Lozničanin.
Do cilja ga je tada delilo više od 1100 kilometara. Na taj humani put ispratili su ga prijatelji koji su uvek tu.
– Imali smo do sada nekoliko zajedničkih uspešnih akcija, gde sam ja njega pratio biciklom, on trčao. Tako da, uz božiju pomoć i ova će biti uspešna – kaže prijatelj Peđa Petković.
Biciklima ga prate na ovom nesvakidašnjem putu.
– Sjajna stvar, za svaku pohvalu – kaže Dragan Vasić.
U majici sa likom Svete Petke pred čijim moštima je krenuo da se pomoli u manastiru Jaši, najpre je trčao kroz Srbiju, a poslednjih pola meseca po putevima Rumunije. Na pom putu pratili su ga humani, ali i mi.
– Trčim svako jutro, istrčim nekih četrdesetak kilometara, to je četiri i po do pet sati. Kad sam ušao u Rumuniju, zaustavila me milicija, pitali su me gde idem i šta radim, onda su rekli da su upoznati, čak me je jedan milicioner zagrlio i poželeo mi srećan put. Posle toga svaki dan me je milicija pozdravljala na putu, znala je o čemu se radi, a i automobili sa rumunskim tablama me pozdravljaju jer vide na majici lik Svete Petke. A Rumuni su baš pobožan narod, na svakih nekoliko kilometara je crkva tako d ame to još više vuče da istrčim do manastira Jaši – kaže maratonac kom vera daje snagu na ovom putu.
Posle mesec dana stigao je do cilja, ali i ostvario prvenstveni cilj.
– Kada pređete 1150 kilometara i vratite se zdravi, znači maraton je uspešno odrađen. A malog Aleksandra Džavrića smo poslali na tri transplantacije matičnih ćelija. A do pre maratona nije mogao ni na jednu. Veliku podršku smo imali, slobodno mogu da kažem, od bratske Rumunije, nikad nisam doživeo da me kroz celu državu prati rotacija milicije, ali ne rotacija jer sam nešto loše uradio, nego me je pratila milicija iz razloga moje bezbednosti. Osećao sam se kao da trčim kroz moju Loznicu – kaže on posle svog najlepšeg maratona.
Žuljevi na nogama su uobičajena pojava, kao i humani poduhvati koje osvaja.
– Osećaj je fenomenalan. Do pre četiri godine trenirao sam fudbal, dobio sam tešku povredu kolena, nisam mogao da nastavim da igram fudbal, ali mogu slobodno da kažem da me bog poslao na lepšu stranu – da trčim za bolesnu decu.
Ovim poslednjim poduhvatom zaokružio je 5.800 kilometara, što je nešto više od 140 istrčanih maratona. Posebno će pamtiti jedan.
– Maraton do Manastira „Hilandar“ kada se desila jedna lepa priča – prikupio sam 10000 evra. I poslednjeg dana nazvao me moj Lozničanin, čije ime još ne znam, nije hteo da se predstavi, i pitao koliko treba još, rekao sam 40000 evra. Odgovorio mi je da otac malog Nikole Stakića ode u Tronošu, tamo će ostaviti 40000 evra, a ostatak Manastiru „Tronoši“. Tako da smo tada ispunili cilj, sakupili smo svih 50000 evra i poslali malog Boška u Tursku – navodi Kikanović.
Kilometre ne broji ali ni humana dela koja čini u duhu naše vere koja nas u Svetom pismu podseća da što da tvoja desnica da ne vidi levica.
Iz serijala LOZNICE PONOS. Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Loznica. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
