Дистрикт
Култура

ПЕСМУ „КАД ЈЕ ДЕДА ЛУМПОВАО“ ПЕВАЈУ СВИ, А САМО РЕТКИ ЗНАЈУ КО ЈЕ ЊЕН ТВОРАЦ

Песма ,,Кад је деда лумповао“ прославила је Шабац. Милутин Поповић Захар и Oркестар „Стари Звуци“ допринели су да ова песма угледа светлост дана и постане заштитни знак града Шапца. Међутим, мало ко зна да је аутор текста песник, новинар, приповедач, романсијер и драмски писац Драгиша Пењин.
Догађаји из Пењиновог живота се и дан данас препричавају, а најлепше редове о њему написао је хроничар Никола Девура. Он је Драгиши Пењину, који је више пута биран за председника Чивијашке републике, посветио књигу ,,Књаз Малог Париза“.

Драгиша Пењин – аутор песме „Кад је деда лумповао“ (Фото: приватна архива)

„Пењинова приврженост Шапцу била је заиста велика. Од многобројних понуда, да живи у другим градовима, већим и лепшим од Шапца, Шабац је увек био Пењинов избор, његова судбина, град младости и лепоте, али и град прогона и сумњичења. Много песама и приповедака, чланака и репортажа Пењин је посветио своме граду. Нико није толико певао и причао о Шапцу као овај заљубљеник у Мали Париз. Пењин је волео Шабац страшћу уметника, песника и љубавника“, написао је књижевник Никола Девура у књизи ,,Књаз Малог Париза.“
Шабац је био најсјајнија звезда на небу Пењинове поезије. И Пењин је био у срцу Шапчана, и још увек је, без обзира на све. Јер не постоји на свету песник који је своје дело у толикој мери посветио своме граду, као што је то учинио песник Драгиша Пењин.
Поред књижевног стваралаштва, велики траг оставио је у шабачком новинарству као уредник Гласа Подриња.
– Најлепше песме испевао је Шапцу. Највећи део радног века оставио Гласу Подриња. У редакцији тек пред крај чиновничког радног времена, поподне у радионици речи и до зоре са људима. На улици или у кафани. И најмлађем колеги говори Ви, а појавом и манирима витеза усамљености чита буквицу новокомпонованим боемима – рекла је о Драгиши чувена новинарка Гласа Подриња Стана Мунић.

Са Десанком Максимовић (Фото: приватна архива)

Шабачки боем био је познат по својој духовитости. Тако је о притисцима у новинарству имао веома занимљив одговор.
„За време Другог светског рата, марокански војници силовали су часне сестре у неком католичком италијанском манастиру, све сем часне сестре Маргарете. Папа је послао свог изасланика да испита случај.
– Како то да ви нисте силовани? – запитао је сестру Маргарету.
– Па ја, пресветли, нисам на то пристала.“
– Рекао ми је да би, без обзира на све, када би се поново родио опет био новинар.
У редакцији Гласа Подриња данас нема мајстора. Смрт је уистину кикс природе, како је говорио Пењин, али ком се може супротставити причом каква је књига „Књаз Малог Париза“ – додала је Стана Муњић.

Највећи боем „Малог Париза“ (Фото: приватна архива)

Ко је био Драгиша Пењин?
Драгиша Пењин (1925-2000) рођен у породици оца Рајка, берберског мајстора, српског ратника са Солунског фронта и рањеника са Добруџе, и мајке Ангелине, племените жене, мајке и домаћице, у Кленку, 3. септембра 1925. године. Имао је само 15 дана када су се његови родитељи, пребродивши чамцем широку Саву, настанили у шабачком Камењаку.
Мајка Ангелина му је причала – присећао се Пењин у својим записима – како су му пре преласка Саве, као малој беби, у пелене ставили дрвену бритву, као својеврсни знак и амајлију, да га штити при преласку велике реке, јер још није био крштен.

Кућа у Масариковој улици, где је живео (Фото: Дистрикт)

Настанили су се у Улици Вука Караџића број 24, где је отац Рајко одмах отворио берберско-фризерску радњу.
Основну школу и гимназију, завршио је у Шапцу, и пред рат започео студије ветерине у Београду, али их је морао прекинути. Разлог томе био је рат, који је прекинуо његово безбрижно одрастање и стасавање. Био је учесник чувеног крвавог марша од Шапца до Јарка.
Један ратни догађај трајно је обележио Пењинов живот. Са друговима из Шабачке гимназије, четници су га отерали у Бању Ковиљачу, где је 10 дана радио на копању ровова. Враћени су у Шабац у четничким униформама. О томе је Пењин касније причао: “Ђаво ме надари да се у тој униформи фотографишем са једном девојком и та фотографија одмах, после рата, доспе у руке комунистима, градским апаратчицима. После су стално сумњали у мене. Држали су ме за свог идеолошког противника. И ометали ме у свему. Загорчавали живот.“
Дипломирао је на Вишој педагошкој школи у Београду на Одсеку за југословенску књижевност и српскохрватски језик, 1950. године. Готово цео радни век провео је као новинар Гласа Подриња у коме је остао све до пензионисања 1989. године. За непуних 40 година новинарског рада, Драгиша Пењин је прешао пут од новинарског приправника до помоћника и вршиоца дужности главног и одговорног уредника Гласа Подриња и главног уредника листа Зорка, радећи истовремено као дописник Политике, Вечерњих новости, Борбе, Експреса и других новина и Радио Београда.

Добитник бројних признања за литерарно стваралаштво и новинско умеће (Фото: приватна архива)

Први је у Југославији, у регионалној штампи, 1953. године, покренуо дечји новински додатак Глас Подриња за децу, касније Глас деце Подриња. У Радио Шапцу покренуо је емисију Дечји микрофон, у којој је радио и као писац и као редитељ. Такође у издавачкој делатности Гласа Подриња, покренуо је едицију Подринска књига.
Први је професионални позоришни и књижевни критичар у Шапцу после Другог светског рата. Чивијашки књаз био је целу деценију, и чувена шабачка Чивијада је управо његова идеја.
Постао је чувен по својим репортажама у којима је, препознатљивим стилом, писао о значајним личностима. Ипак, више је волео да пише о обичним, малим људима, који су, живећи наизглед своје обичне животе, по нечему постали специфични и препознатљиви у срединама у којима живе. Налазио је своје јунаке тамо где их ни један писац не би могао наћи, откривао је занимљиве типове и карактере, па их стављао у приче, песме и репортаже. Кратко је био наставник у Сенти. Предавао је немачки у Гимназији и основној школи “Вук Караџић“, где је некада био ђак.
,,Није (намерно) показивао знање. Више је волео да ствар објасни кроз анегдоту. Тражио је себе у детињству. Није имао саговорнике у областима филозофије и књижевности. Можда се на том плану донекле отварао писцу ових редова. Али никада до краја. Увек би стао на пола пута, на малој провокацији. Занимало га је туђе мишљење. Био је добар и пажљив слушалац. Увиђаван и културан.
„Био је прича за себе и прича у народу. У Шапцу, у свом Малом Паризу, посебно.“, написао је о Пењину, Девура у књизи ,,Књаз Малог Париза“.

Велики обожавалац деце и дечји писац (Фото: приватна архива)

Пењинова дела
Писао је песме, приче, романе, критике, драме. Превасходно поета. У деци је тражио праве читаоце. Борио се са речима, тражећи теми и идеји исказ на начин великог списатеља. Престао је да објављује онда када су га напустиле имагинација, воља и реч. Постао је само усмен. Журио је да говором исприча себе. И успео је, испричавши у туђе перо.
Уз Александра Вуча и Мику Антића, Пењин је први код нас који је певао о дечијој љубави, која, умногоме достиже и превазилази неке друге љубави. У пуном складу са песниковом идејом о развоју љубавних осећања и размишљања о суштини љубави, која се формирају са првим заносима због цртаних девојчица из сликовница и која своје димензије добијају у узбуђеном доживљавању љубави на обали реке, све до учвршћивања вере у љубав као највећу стварну снагу постојања човека, налази се језички израз Пењинове поезије. У тој поезији у одразу првих болова срца заљубљеног дечака, у осећају среће љубави, има и изненадне ватре, и све то указује на посебан песнички темперамент.
Језичку основу Пењинове поезије чини говор дечака из града, у свим оним ситуацијама у којима доминирају осећања и у којима песник у ствари, открива дечаков унутрашњи лик, његове мисли, жеље и снове.
Следиле су књиге ,,Небески амрел“ , ,,Дечја мислионица“ , ,,Витез од опанка“ , ,,Шабачки Креке-Сити“ , ,,Ђаци ђаволи“ и многе друге.
Од збирки приповедака, Пењин је објавио: ,,Тајна бресквиног цвета“ , ,,Марсовац и космонаути“, ,,Цар Буквар“ и ,,Син Дринске дивизије“ .
Добитник је бројних признања и награда за књижевност. Прве две награде за приповетке (1969. и 1973.) и прве награде за поезију (1975.) Југословенског фестивала књижевности за децу и омладину ,,Курирчек“. Његови драмски текстови такође су освојили највиша признања у земљи.
У новинарству су посебно вредне помена: прва награда Удружења новинара Србије за репортаже – 1972. године и Новинарска награда за животно дело ,,Гласа Подриња“ – 1972. године.

Читав радни век провео у новинарству (Фото: приватна архива)

Чувени новинар и дугогодишњи Драгишин сарадник Бранко Јелић увек се радо сећа и прича о Пењину, као најдражем колеги и свом учитељу новинарства.
– Драгиша је мени остао у веома лепом сећању. Изузетно сам поносан што сам имао прилику да учим од њега, да радим са њим и да се дружим. Он је за свог живота постао легенда. У то време Шабац то можда није ценио, али он је, свакако, неко ко је много урадио за културни развој града. Драгиша је последњи шабачки боем. Волео је људе. Имао је неке своје обичаје и ритуале. Један од њих је излазак у 11 сати. Целу ноћ је шетао, причао са људима, дружио се. Када дође у редакцију, нама млађима увек је говорио: ,,Шта седите ту, идите у кафану, тамо ћете наћи теме, а не ту да седите у четири зида!“ – прича Бранко Јелић.
Према његовим речима, Пењин је произвео многе песнике и научио их да воле поезију, књигу и културу. Драгиша је добио улицу у свом граду, али је питање да ли смо му се довољно одужили за све што је учинио за нас и град Шабац.
– Био је један конкурс за постављање споменика на тргу. Победила је идеја „Камени цвет“, а он је од метала. То је јако ружно изгледало и цео Шабац се бунио, и на крају никада то није постављено. Пењин је предлагао да се ту постави споменик сељачкој белој торби. Сматрајући да нас је она отхранила и самим тим је заслужна за наше животе. Међутим, одбили су. Он је био страшно разочаран због тога, јер је сматрао да би то био јединствен пример споменика. Нас двојица смо предлагали да се постави чивија, због Чивијаде, али ни та идеја није била прихваћена – прича новинар.

Деда из чувене песме је заиста постојао (Фото: приватна архива)

Његов таленат био је изузетан. Шала и анегдота са њим било је много. Према Јелићевим речима, једна од њих неће се никада заборавити.
– Пењин је са нама седео по целу ноћ у кафани. Сећам се, била је прослава Гласа Подриња. Био је то децембар, остали смо до ујутру. Он, како га ја памтим, те вечери није пио, што је раније било незамисливо. Пио је доста, и то само шприцер. Кад су га понудили, он је рекао: ,,Jа кад попијем воду, већ имам шприцер у стомаку колико сам вина попио“, и било је наравно још доста таквих или сличних – прича Бранко и додаје да је са њим увек било забавно.
– Некад нам је био и досадан зато што је више причао о својим наградама, него што смо сви ми други. Касније тек смо схватили колико су те награде вредне – додао је.
Грађани Шапца заувек ће остати захвални Драгиши Пењину.
Боловао je у време агресије НАТО-пакта на Србију. С балкона свога стана, с грчем на лицу, гледао је разарање свога града. Умро је следећег пролећа, 11. априла, 2000. године. Сахрањен је у Шапцу, на Доњошорском гробљу.

Сахрањен је на Доњошорском гробљу (Фото: приватна архива)

Иако нема своје потомке, Шапцу и српској књижевности оставио је толико тога да будуће генерације имају по чему да га се сећају.

M. Вујчић

Из серијала “Знаменитих траг”. Пројекат је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарство културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима