Pesma ,,Kad je deda lumpovao“ proslavila je Šabac. Milutin Popović Zahar i Orkestar „Stari Zvuci“ doprineli su da ova pesma ugleda svetlost dana i postane zaštitni znak grada Šapca. Međutim, malo ko zna da je autor teksta pesnik, novinar, pripovedač, romansijer i dramski pisac Dragiša Penjin.
Događaji iz Penjinovog života se i dan danas prepričavaju, a najlepše redove o njemu napisao je hroničar Nikola Devura. On je Dragiši Penjinu, koji je više puta biran za predsednika Čivijaške republike, posvetio knjigu ,,Knjaz Malog Pariza“.
Dragiša Penjin – autor pesme „Kad je deda lumpovao“ (Foto: privatna arhiva)
„Penjinova privrženost Šapcu bila je zaista velika. Od mnogobrojnih ponuda, da živi u drugim gradovima, većim i lepšim od Šapca, Šabac je uvek bio Penjinov izbor, njegova sudbina, grad mladosti i lepote, ali i grad progona i sumnjičenja. Mnogo pesama i pripovedaka, članaka i reportaža Penjin je posvetio svome gradu. Niko nije toliko pevao i pričao o Šapcu kao ovaj zaljubljenik u Mali Pariz. Penjin je voleo Šabac strašću umetnika, pesnika i ljubavnika“, napisao je književnik Nikola Devura u knjizi ,,Knjaz Malog Pariza.“
Šabac je bio najsjajnija zvezda na nebu Penjinove poezije. I Penjin je bio u srcu Šapčana, i još uvek je, bez obzira na sve. Jer ne postoji na svetu pesnik koji je svoje delo u tolikoj meri posvetio svome gradu, kao što je to učinio pesnik Dragiša Penjin.
Pored književnog stvaralaštva, veliki trag ostavio je u šabačkom novinarstvu kao urednik Glasa Podrinja.
– Najlepše pesme ispevao je Šapcu. Najveći deo radnog veka ostavio Glasu Podrinja. U redakciji tek pred kraj činovničkog radnog vremena, popodne u radionici reči i do zore sa ljudima. Na ulici ili u kafani. I najmlađem kolegi govori Vi, a pojavom i manirima viteza usamljenosti čita bukvicu novokomponovanim boemima – rekla je o Dragiši čuvena novinarka Glasa Podrinja Stana Munić.
Sa Desankom Maksimović (Foto: privatna arhiva)
Šabački boem bio je poznat po svojoj duhovitosti. Tako je o pritiscima u novinarstvu imao veoma zanimljiv odgovor.
„Za vreme Drugog svetskog rata, marokanski vojnici silovali su časne sestre u nekom katoličkom italijanskom manastiru, sve sem časne sestre Margarete. Papa je poslao svog izaslanika da ispita slučaj.
– Kako to da vi niste silovani? – zapitao je sestru Margaretu.
– Pa ja, presvetli, nisam na to pristala.“
– Rekao mi je da bi, bez obzira na sve, kada bi se ponovo rodio opet bio novinar.
U redakciji Glasa Podrinja danas nema majstora. Smrt je uistinu kiks prirode, kako je govorio Penjin, ali kom se može suprotstaviti pričom kakva je knjiga „Knjaz Malog Pariza“ – dodala je Stana Munjić.
Najveći boem „Malog Pariza“ (Foto: privatna arhiva)
Ko je bio Dragiša Penjin?
Dragiša Penjin (1925-2000) rođen u porodici oca Rajka, berberskog majstora, srpskog ratnika sa Solunskog fronta i ranjenika sa Dobrudže, i majke Angeline, plemenite žene, majke i domaćice, u Klenku, 3. septembra 1925. godine. Imao je samo 15 dana kada su se njegovi roditelji, prebrodivši čamcem široku Savu, nastanili u šabačkom Kamenjaku.
Majka Angelina mu je pričala – prisećao se Penjin u svojim zapisima – kako su mu pre prelaska Save, kao maloj bebi, u pelene stavili drvenu britvu, kao svojevrsni znak i amajliju, da ga štiti pri prelasku velike reke, jer još nije bio kršten.
Kuća u Masarikovoj ulici, gde je živeo (Foto: Distrikt)
Nastanili su se u Ulici Vuka Karadžića broj 24, gde je otac Rajko odmah otvorio berbersko-frizersku radnju.
Osnovnu školu i gimnaziju, završio je u Šapcu, i pred rat započeo studije veterine u Beogradu, ali ih je morao prekinuti. Razlog tome bio je rat, koji je prekinuo njegovo bezbrižno odrastanje i stasavanje. Bio je učesnik čuvenog krvavog marša od Šapca do Jarka.
Jedan ratni događaj trajno je obeležio Penjinov život. Sa drugovima iz Šabačke gimnazije, četnici su ga oterali u Banju Koviljaču, gde je 10 dana radio na kopanju rovova. Vraćeni su u Šabac u četničkim uniformama. O tome je Penjin kasnije pričao: “Đavo me nadari da se u toj uniformi fotografišem sa jednom devojkom i ta fotografija odmah, posle rata, dospe u ruke komunistima, gradskim aparatčicima. Posle su stalno sumnjali u mene. Držali su me za svog ideološkog protivnika. I ometali me u svemu. Zagorčavali život.“
Diplomirao je na Višoj pedagoškoj školi u Beogradu na Odseku za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik, 1950. godine. Gotovo ceo radni vek proveo je kao novinar Glasa Podrinja u kome je ostao sve do penzionisanja 1989. godine. Za nepunih 40 godina novinarskog rada, Dragiša Penjin je prešao put od novinarskog pripravnika do pomoćnika i vršioca dužnosti glavnog i odgovornog urednika Glasa Podrinja i glavnog urednika lista Zorka, radeći istovremeno kao dopisnik Politike, Večernjih novosti, Borbe, Ekspresa i drugih novina i Radio Beograda.
Dobitnik brojnih priznanja za literarno stvaralaštvo i novinsko umeće (Foto: privatna arhiva)
Prvi je u Jugoslaviji, u regionalnoj štampi, 1953. godine, pokrenuo dečji novinski dodatak Glas Podrinja za decu, kasnije Glas dece Podrinja. U Radio Šapcu pokrenuo je emisiju Dečji mikrofon, u kojoj je radio i kao pisac i kao reditelj. Takođe u izdavačkoj delatnosti Glasa Podrinja, pokrenuo je ediciju Podrinska knjiga.
Prvi je profesionalni pozorišni i književni kritičar u Šapcu posle Drugog svetskog rata. Čivijaški knjaz bio je celu deceniju, i čuvena šabačka Čivijada je upravo njegova ideja.
Postao je čuven po svojim reportažama u kojima je, prepoznatljivim stilom, pisao o značajnim ličnostima. Ipak, više je voleo da piše o običnim, malim ljudima, koji su, živeći naizgled svoje obične živote, po nečemu postali specifični i prepoznatljivi u sredinama u kojima žive. Nalazio je svoje junake tamo gde ih ni jedan pisac ne bi mogao naći, otkrivao je zanimljive tipove i karaktere, pa ih stavljao u priče, pesme i reportaže. Kratko je bio nastavnik u Senti. Predavao je nemački u Gimnaziji i osnovnoj školi “Vuk Karadžić“, gde je nekada bio đak.
,,Nije (namerno) pokazivao znanje. Više je voleo da stvar objasni kroz anegdotu. Tražio je sebe u detinjstvu. Nije imao sagovornike u oblastima filozofije i književnosti. Možda se na tom planu donekle otvarao piscu ovih redova. Ali nikada do kraja. Uvek bi stao na pola puta, na maloj provokaciji. Zanimalo ga je tuđe mišljenje. Bio je dobar i pažljiv slušalac. Uviđavan i kulturan.
„Bio je priča za sebe i priča u narodu. U Šapcu, u svom Malom Parizu, posebno.“, napisao je o Penjinu, Devura u knjizi ,,Knjaz Malog Pariza“.
Veliki obožavalac dece i dečji pisac (Foto: privatna arhiva)
Penjinova dela
Pisao je pesme, priče, romane, kritike, drame. Prevashodno poeta. U deci je tražio prave čitaoce. Borio se sa rečima, tražeći temi i ideji iskaz na način velikog spisatelja. Prestao je da objavljuje onda kada su ga napustile imaginacija, volja i reč. Postao je samo usmen. Žurio je da govorom ispriča sebe. I uspeo je, ispričavši u tuđe pero.
Uz Aleksandra Vuča i Miku Antića, Penjin je prvi kod nas koji je pevao o dečijoj ljubavi, koja, umnogome dostiže i prevazilazi neke druge ljubavi. U punom skladu sa pesnikovom idejom o razvoju ljubavnih osećanja i razmišljanja o suštini ljubavi, koja se formiraju sa prvim zanosima zbog crtanih devojčica iz slikovnica i koja svoje dimenzije dobijaju u uzbuđenom doživljavanju ljubavi na obali reke, sve do učvršćivanja vere u ljubav kao najveću stvarnu snagu postojanja čoveka, nalazi se jezički izraz Penjinove poezije. U toj poeziji u odrazu prvih bolova srca zaljubljenog dečaka, u osećaju sreće ljubavi, ima i iznenadne vatre, i sve to ukazuje na poseban pesnički temperament.
Jezičku osnovu Penjinove poezije čini govor dečaka iz grada, u svim onim situacijama u kojima dominiraju osećanja i u kojima pesnik u stvari, otkriva dečakov unutrašnji lik, njegove misli, želje i snove.
Sledile su knjige ,,Nebeski amrel“ , ,,Dečja mislionica“ , ,,Vitez od opanka“ , ,,Šabački Kreke-Siti“ , ,,Đaci đavoli“ i mnoge druge.
Od zbirki pripovedaka, Penjin je objavio: ,,Tajna breskvinog cveta“ , ,,Marsovac i kosmonauti“, ,,Car Bukvar“ i ,,Sin Drinske divizije“ .
Dobitnik je brojnih priznanja i nagrada za književnost. Prve dve nagrade za pripovetke (1969. i 1973.) i prve nagrade za poeziju (1975.) Jugoslovenskog festivala književnosti za decu i omladinu ,,Kurirček“. Njegovi dramski tekstovi takođe su osvojili najviša priznanja u zemlji.
U novinarstvu su posebno vredne pomena: prva nagrada Udruženja novinara Srbije za reportaže – 1972. godine i Novinarska nagrada za životno delo ,,Glasa Podrinja“ – 1972. godine.
Čitav radni vek proveo u novinarstvu (Foto: privatna arhiva)
Čuveni novinar i dugogodišnji Dragišin saradnik Branko Jelić uvek se rado seća i priča o Penjinu, kao najdražem kolegi i svom učitelju novinarstva.
– Dragiša je meni ostao u veoma lepom sećanju. Izuzetno sam ponosan što sam imao priliku da učim od njega, da radim sa njim i da se družim. On je za svog života postao legenda. U to vreme Šabac to možda nije cenio, ali on je, svakako, neko ko je mnogo uradio za kulturni razvoj grada. Dragiša je poslednji šabački boem. Voleo je ljude. Imao je neke svoje običaje i rituale. Jedan od njih je izlazak u 11 sati. Celu noć je šetao, pričao sa ljudima, družio se. Kada dođe u redakciju, nama mlađima uvek je govorio: ,,Šta sedite tu, idite u kafanu, tamo ćete naći teme, a ne tu da sedite u četiri zida!“ – priča Branko Jelić.
Prema njegovim rečima, Penjin je proizveo mnoge pesnike i naučio ih da vole poeziju, knjigu i kulturu. Dragiša je dobio ulicu u svom gradu, ali je pitanje da li smo mu se dovoljno odužili za sve što je učinio za nas i grad Šabac.
– Bio je jedan konkurs za postavljanje spomenika na trgu. Pobedila je ideja „Kameni cvet“, a on je od metala. To je jako ružno izgledalo i ceo Šabac se bunio, i na kraju nikada to nije postavljeno. Penjin je predlagao da se tu postavi spomenik seljačkoj beloj torbi. Smatrajući da nas je ona othranila i samim tim je zaslužna za naše živote. Međutim, odbili su. On je bio strašno razočaran zbog toga, jer je smatrao da bi to bio jedinstven primer spomenika. Nas dvojica smo predlagali da se postavi čivija, zbog Čivijade, ali ni ta ideja nije bila prihvaćena – priča novinar.
Deda iz čuvene pesme je zaista postojao (Foto: privatna arhiva)
Njegov talenat bio je izuzetan. Šala i anegdota sa njim bilo je mnogo. Prema Jelićevim rečima, jedna od njih neće se nikada zaboraviti.
– Penjin je sa nama sedeo po celu noć u kafani. Sećam se, bila je proslava Glasa Podrinja. Bio je to decembar, ostali smo do ujutru. On, kako ga ja pamtim, te večeri nije pio, što je ranije bilo nezamislivo. Pio je dosta, i to samo špricer. Kad su ga ponudili, on je rekao: ,,Ja kad popijem vodu, već imam špricer u stomaku koliko sam vina popio“, i bilo je naravno još dosta takvih ili sličnih – priča Branko i dodaje da je sa njim uvek bilo zabavno.
– Nekad nam je bio i dosadan zato što je više pričao o svojim nagradama, nego što smo svi mi drugi. Kasnije tek smo shvatili koliko su te nagrade vredne – dodao je.
Građani Šapca zauvek će ostati zahvalni Dragiši Penjinu.
Bolovao je u vreme agresije NATO-pakta na Srbiju. S balkona svoga stana, s grčem na licu, gledao je razaranje svoga grada. Umro je sledećeg proleća, 11. aprila, 2000. godine. Sahranjen je u Šapcu, na Donjošorskom groblju.
Sahranjen je na Donjošorskom groblju (Foto: privatna arhiva)
Iako nema svoje potomke, Šapcu i srpskoj književnosti ostavio je toliko toga da buduće generacije imaju po čemu da ga se sećaju.
Iz serijala „ZNAMENITIH TRAG”. Projekat je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstvo kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
