Naviknuta na srpsko leto, Oskana Matić ne znoji se ni na plus 35, dok rukama vešto okreće komad svile. Spretno rukuje i sa pamukom, viskozom i nemirnim džersejom. Radi ono što voli. Živi sa onim koga voli. To su dve životne privilegije koje je uspela da ostvari. Prednosti koje garantuju sreću desile su se dolaskom u Srbiju, a sve je počelo na Kamčatki.
Ruskinja zlatnih ruku
Iz Smolenska, gde je rođena, put Oksanu Evgenovu odveo je na Kamčatku, gde je živela sa roditeljima, dve sestre i bratom. Tri godine mlađeg Rašu, vrednog Srbina, koji je bio na privremenom radu u Rusiji, srela je dok je obavljao završne radove na zgradi u kojoj je živela. Ljubav je otopila led i zimu, koja se na granici sa Belorusijom spušta i do minus 30 stepeni, pa je 1998. godine stigla u Srbiju.
„Ja sam tada radila u parfimeriji. Sretali smo se svako jutro jer je on radio na našoj zgradi. I eto, desila se ljubav. Posle mesec dana, odlučili smo da se uzmemo“, priča Oksana kroz smeh.
Kamčatka – slika koju je Oksana simbolično nazvala „porodica“
U početku su živeli na Mačkovom kamenu, a onda su, deceniju kasnije, samostalni život započeli u Šapcu. U ravnici se najpre navikavala na sva četiri godišnja doba, zatim na hranu, mentalitet i jezik. Ovo poslednje još uvek nije sasvim savladala.
„Tada nisam ni razmišljala gde idem ni da li ću se ikada vratiti u Rusiju. Imala sam 25 godina. Kada sam došla, bilo mi je teško da se priviknem. Prvo me Raša odveo na selo, pa smo tamo živeli i radili. Sad sam se navikla. Čak leto odlično podnosim, bolje nego zimu. Moja zemlje daleko jeste i ne mogu da odem kada poželim, ali sam to ubrzo shvatila. Bila sam samo jednom i to pre 15 godina. Mnogo je daleko, ali ljubav ne poznaje granice“, priča Oksana svojom srpsko-ruskom kombinacijom jezika.
Ovako počinje i završava se Oksanin dan
U Šapcu su je lepo dočekali, ponajviše zbog njenih kreacija koje su često sve ostavljale bez daha. Čudesna „Ruskinja sa Letnjikovca“, kako je uglavnom zovu, od najobičnijih materijala čini čuda. U njenim rukama svaki materijal postaje malo remek delo, savršeno iskrojeno i uklopljeno. Njene „zlatne ruke“ stvaraju ono što ni najboljim krojačima nije pošlo za rukom. I tako, skoro dve decenije. Ove godine za maturu sašila je 50 haljina. Tu ne ubraja venčanice, haljine za svadbe i razna slavlja.
Oksanine kreacije
Gotovo da ne postoji osoba koja nije čula za Oksanu i njene rukotvorine.
„Kada je ovde bila moja mama, ona ustaje i kaže kako se probudila jer je neko vriskao. Onda me je pitala šta se to događa a ja sam joj objasnila da to vrište devojke kad probaju haljinu i pogledaju se u ogledalo“, priča ova neobična krojačica.
Ljubav koja traje skoro dve decenije
Oksana je u rodom gradu završila ekonomski fakultet, ali nikada nije radila kao ekonomista. Posle toga na Kamčatki je završila školu za krojenje, jer je taj zanat oduvek volela. Voli ga i danas, pa njen radni dan traje od sedam ujutru do dvanaest u ponoć.
„Završila sam ekonomiju, ali to ne volim. Šivenje je moja ljubav. Ja kad uzmem materijal, ja ga dugo držim u rukama, pipam prstima sve dok ne dobijem ideju šta bih sa njim mogla da uradim. Posle toga, mušterije ne mogu da prepoznaju ono što su donele“, priča Oksana ruskim akcentom koji joj je gotovo jedina veza sa krajem gde je rođena.
Raša – Srbin koji voli Rusiju i Ruskinju
Srećna je kada drugi uživaju u njenim kreacijama. Radi i živi ono što voli. Tako će brže proći ova godina i doći dan kada će ponovo videti svoju Kamčatku.
