Oktobarski salon jedina je umetnička smotra i najpoznatija kulturna manifestacija u Šapcu i šire, koja se u kontinuitetu priređuje 64. put za redom. Tradicija da se jednom godišnje na okupu nađu šabački likovni umetnici nije prekinuta od 1954, kada je održan prvi Oktobarski salon u gradu, ali i u Srbiji. Za gotovo sedam decenija svoje radove na njemu izlagalo je preko dve hiljade učesnika, menjao je adrese, nazive i koncepciju, ali je umetnički ugođaj ostao isti.
Ideja o godišnjoj izložbi šabačkih slikara došla je 1954. od dva likovna pedagoga – Stevana Antonijevića i Igora Belohlaveka. Tako je nastao najstariji salon u Srbiji u kom su učestvovali Mara Lukić Jelesić , Desa Stanić, Igor Belohlavek, Vladislav Lalicki i Stevan Antonijević.
– Nije počeo kao Oktobarski salon u današnjem smislu. Grupa šabačkih umetnika odlučila je da priredi izložbu u dvorani Više mešovite gimnazije. Predstavljena je kao Izložba šestorice, koja će se priređivati svake naredne godine za Dan oslobođenja Šapca – 23. oktobar, ali iz nekog razloga Đorđe Kostić nije učestvovao. Autori su na ovoj izložbi izložili 60 radova, interesovanje publike je bilo izuzetno, a prihod od ulaznica išao je za pomoć Narodnom univerzitetu – priča viša muzejska savetnica i dugogodišnja autorka oktobarskih izložbi Tatjana Marković.
Naredne godine izložba nije održana, ali su tokom 1956. priređene dve. Četvrta po redu – 1957, kvalitetom i brojem izlagača postavlja temelje ovom likovnom događaju. U njoj učestvuje i grupa afirmisanih umetnika koji stvaraju van grada.
– U tom trenutku ovo je mnogo značilo za Šabac, to je samo desetak godina nakon završetka Drugog svetskog rata. Mnoge institucije još uvek su u povoju, Muzej nema svoj prostor, smešten je u zgradi Miramare, gde je i osnovan 1934. Kada Narodni muzej dobije svoj prostor 1963, preuzima organizaciju – kaže autorka.
Termin salon pojavljuje se tek osamdesetih godina.
– Ove revijalne izložbe korene vuku iz 19. veka, iz velikih izložbi pariskih salona. Šezdesetih su se vezivale za proslavu 29. novembra, Dana republike, pa će opet proći niz od desetak godina dok ne postanu oktobarske. I ostaju trajno vezane za ovaj mesec jer je prvobitna ideja bila da se organizuju za oslobođenje grada u Drugom svetskom ratu, što je bio slučaj u celoj Jugoslaviji.
Od samog nastanka, oktobarske izložbe imale su da se izbore sa nerazumevanjem apstraktne umetnosti u socijalističkoj kulturi, lošim prostornim uslovima i materijalnom situacijom ustanova kulture – do 11. izložbe umetnici su izlagali u salama Gimnazije, Radničkog univerziteta, Pozorišta, Narodne biblioteke – ali i umetnika koji stvaraju po šupama i tavanima, a samim tim i slabim odzivom učesnika. Međutim, kao što je učešće renomiranih umetnika podizalo ugled manifestacije, inovativnost mladih umetnika donosila je novi duh.
Neki od njih 1968. napravili su pravi spektakl – odbijeni na oktobarskoj izložbi uz konstatsaciju da su mladi, Slobodan Jeremić, Milisav Ilić Studa, kojima su se pridružili Nadežda Ukropina i Stevan Tišma, napravili su sopstveni Salon odbijenih u preuređenom podrumu Doma omladine u kom su izložili svoje radove. Ovo hrabro istupanje neafirmisanih mladih umetnika ocenjeno je kao smelo i umetnički značajno, a govori i o važnoj potrebi da se učestvuje na salonu. Već naredne godine, u okviru 14. oktobarske izložbe afirmisala se nova grupa slikara najmlađe generacije.
Slikar i teoretičar Radovan Mirazović zalaže se da ova manifestacija bude zasnovana na stručnosti i profesionalnom odnosu prema umetnicima, pa od ustanovljenja nagrada 1974. žiri svojim izborima kreira naredne salone.
– Nagrade za najbolje radove dodeljene su prvi put na 19. oktobarskoj izložbi, koja je prepoznatljiva po jednoj zanimljivosti – Milić Stanković tada nije bio nagrađen, na šta je vrlo burno reagovao, pa se nakon ovoga, narednih nekoliko godina, do 1978, ne dodeljuju nagrade. Intrigantna je bila i izložba 1980 – to je trenutak kada Milić od Mačve priprema izložbu u Njujorku i njegovo slikarstvo je u ekspanziji širom Jugoslavije i sveta, a na ovom šabačkom salonu dobija 3. nagradu, što je izazvalo veliku ogorčenost umetnika i noćnu moru za Narodni muzej – kaže Tatjana Marković.
Oktobarska izložba šabačkih likovnih umetnika veliku neizvesnost doživela je u vreme adaptacije zgrade Narodnog muzeja krajem osamdesetih. Međutim, sa promenom naziva 1990, dolazi i bolje vreme za Oktobarski salon. Izmenjen koncept organizacije čini ga dostupniji autorima iz cele zemlje.
Za svoj prvi pripravnički zadatak, tek svršena studentkinja istorije umetnosti Tatjana Marković 1992. godine dobija organizaciju najvažnijeg jesenjeg kulturnog događaja u gradu. Tako je ostalo do danas.
– Da sam u tom trenutku znala sve što znam o Oktobarskom salonu, rekla bih da ne mogu. Međutim, kad date sve od sebe, a niste svesni kako jedan važan posao radite, onda možete više. Posle mesec i po dana salon je, iskreno oduševljen, otvorio tadašnji ministar kulture Miodrag Đukić. Od tada krug se širio, pojavljivali su se ljudi, koji su dizali rejting, umetnici su se vraćali. Napravljena su višedecenijske saradnje i prijateljstva – seća se ona.
Već naredne – 1993. godine, ustanovljena je Nagrada Igor Belohlavek mladom autoru, a od 2011. nagrađeni ima pravo na sopstvenu izložbu u Biblioteci šabačkoj.
U želji da se bude deo ove umetničke priče, bilo je i burnih reakcija, po uzoru na nekadašnje.
– Godine 1992. grupa autora koji nisu prošli na Salonu napravila je paralelnu izložbu odbijenih u Dunjića kući. Takođe, na dan otvaranja 41. salona pojavio se nenaslovljen pamflet koji ukazuje na nezadovoljstvo pojedinih autora. Imali smo i autore koji su zbog neprolaska demonstrativno izlagali svoja dela ispred zgrade Muzeja, pa čak i polupane prozore na Muzeju. Sve to zapravo govori koliko je ljudima taj salon važan – ocenjuje Tatjana Marković.
Često se čula kritika da se tradicija slikanja nalazi na uzlaznoj putanji, dok je skulptura, imala potpuno drugačiji status. Ipak, svaki naredni salon donosio je novi kvalitet u različitim kategorijama, što njegovu formu čini uvek aktuelnom.
– Zato nastojimo da, ne samo umetnici, nego i žiri čine kompetentne ličnosti, koje će od svega što stigne na konkurs, izabrati najbolje. Sreća je da imamo izuzetnu likovnu, a poslednjih godina i odličnu vajarsku scenu. Upravo iz tog razloga se trudimo da dovodimo nove autore, što se odlično vidi na ovakvim izložbama kada se pojavljuju nova imena – ove godine je to Aleksandar Bajunović koji prvi put izlaže i dobio je Nagradu Igor Belohlavek, rad koji je žiri odmah zapazio komentarisao, pohvalio – kaže.
Kao tiha voda koja breg roni – promena je bilo taman da daju novi, svežiji tok manifestaciji koja, sudeći po broju izlagača, izuzetnom interesovanju publike i medijskoj propraćenosti i u sedmoj deceniji svog održavanja ostaje fenomen vredan pažnje.
Iz serijala NASLEĐA TRAG. Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Šapca. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
