Од раскршћа крај тврђаве до замишљеног града унутар зеленог појаса- тај пут урбаног сазревања Шапца реконструисао је магистар Милан Јевтић у истраживању објављеном у годишњаку Међуопштинског историјског архива. Кроз архивску грађу, планове и сведочанства, он прати како се варош на обали Саве током 19. века постепено обликовала у уређену градску целину, у којој су ливаде и баруштине уступале место улицама, трговима и јавним просторима.
Град на Сави, међутим, није настајао стихијски. Његов развој условљавали су вода, путеви, трговина, али и амбиција да од паланке постане уређена варош. Историју урбаног развоја Шапца можемо читати као причу о борби са природом и са сопственим плановима.
Град између бара и пољана
Све до почетка 19. века живот се одвијао у тесном простору око тврђаве, у Табана- мали, повише тврђаве и на Баиру. Између тврђаве и Баира простирала се Пољана- Шабачко поље, често под водом. Преко њега је водила дрвена ћуприја дуга око 200 корака, са чардаком и војничком посадом на баирској страни.
Шабац је вековима био окружен водама. Са јужне стране Баир је затварала лучна Бенска бара, на западу Овељача, на истоку Беглук- бара, а околина Шапца била је плављена водама Камичка, Јереза и Саве. Поплаве нису биле изузетак, већ правило. Улазиле су и у само градско језгро.
Српски и турски Баир
Баир је био подељен и по етничкој и по социјалној линији. Источни део, где су били црква, школа и суд, називан је српски Баир. Део према Пољани звао се Затрка, а у време Првог српског устанка помиње се и као Затрка- мала. На крају тог дела налазило се узвишење звано Вешала.
Западни део био је турски Баир, са Сава- малом на северу, где су живели рибари. Средиште Баира заузимала је Чаршија- око ћуприје, са дућанима и кафанама. Путеви који су се одатле рачвали водили су ка Богосавцу, Поцерини, Београду, Мачви и Лозници. Шабац је, и у време када је био паланка, био важно раскршће.
Први кораци урбанизације
Због скученог простора у време Првог српског устанка, избеглице и досељеници прелазе преко Баира и насељавају се око раскршћа- ту настаје Нова чаршија. Поред потока Камичак формира се насеље Камичак. Између њих је текла Овељача, делимично исушена већ 1809. године прокопавањем канала по наредби суда општине шабачке.
Регулација Камичка и изградња нових ћуприја омогућиле су повезивање са Табановићем, Мајуром, Лозницом и Богатићем. Ипак, вода је и даље била стални пратилац живота. Стари Шапчани памтили су баруштину испред кнез Станкове кафане, где су деца хватала пуноглавце. Код ћуприје у насељу Камичак је радила воденица, као и у Шипурским ливадама- знак да је Беглук бара имала озбиљан проток.
Ливаде, газде и велике парцеле
Шира околина Шапца дуго није била насељена. Простране ливаде- Камичке и Шипурске и шума Грмићи окруживале су град. Земља је после ослобођења прелазила у руке шабачких трговаца и газда: Топузовића, Куртовића, Илића, Самуровића. Неке парцеле стицане су и насилно, па је тако настала Куртовача, Магазиновача, Топузовача- топоними који су и данас сведочанство приватног утицаја на простор.
Ливаде су деценијама служиле за испашу. Забележено је да су многи шабачки трговци држали „по сто и више оваца“. Град је, иако трговачки, живео у непосредном додиру са пољопривредним пејзажом.
Први регулациони планови
Прва озбиљнија урбанизација спроведена је од 1830. до 1836. године. Постојећи путеви око раскршћа постали су окосница новог распореда улица и блокова. Године 1853. окружни инжењер Андреја Вуковић израдио је први регулациони план Шапца, с циљем да улице добију јасну регулацију, а парцеле буду уређене. Касније су улице исправљане, парцеле експроприсане, а спорови вођени годинама. Најстудиознији план израђен је 1911. и одобрен 1912. године, али је, као и претходни, нестао грешком администрације, последњи и у вихору Првог светског рата, па је град поново остао без системског урбанистичког оквира. У Архиву Србије сачуван је само спроводни акт Министарства грађевина. Симболично, град који је желео уређеност, остајао је без својих планова.
Борба са Савом
Поплаве су обликовале урбани развој. Након великих изливања, 1904. и 1905. године гради се насип од Дреновца ка Шапцу, са уставом на Рвеници. Насипи у Мачви раде се од 1906, а велики насип од Мачванске Митровице до Шапца започиње 1911. године.
Истовремено се насипа део баре око Бенске ћуприје. Крајем двадесетих година премешта се Зелена пијаца и наставља затрпавање баре. Општина узима кредит од 2.500.000 динара од Хипотекарне банке, намењен за засипање Бенске баре и уређење града. Бирократске одлуке и дугови, међутим, мењају намену новца.
Љубомир Павловић рачунао је да би потпуним исушењем Бенске баре било добијено више од 184.000 квадратних метара новог земљишта за паркове, скверове и куће. Та визија је чекала нека друга времена.
План из 1930: град у зеленом појасу
Нови регулациони план наручен је 1928, а завршен 1930. године. И он је остао нереализован због Другог светског рата, али један сачувани лист открива визију будућег града.
Центар- Баир, Карађорђева, Поп Лукина, Јевремова, Масарикова, Житни трг, био је предвиђен као зона највеће густине насељености. Простори за проширење налазили су се између улица Зеке Буљубаше и Авде Карабеговића, иза старог гробља, у Куртовачи, према Камичку.
План је предвиђао нови Марвени и Дрварски трг, индустријску зону уз Београдски пут, зимовник на Сави, али и широки двоструки зелени појас који би опасивао град. Велики парк требало је да се прошири на читав простор Бенске баре.
Шабац је замишљен као град унутар зеленог оквира- са контролисаним ширењем и јасном поделом на стамбене зоне различите густине.
Комунални преокрет тридесетих
Док урбанистички планови чекају, тридесете године доносе конкретне радове на инфраструктури. Мастер историчар Дејан Живановић у књизи Два века модерног Шапца (1804- 2000) наводи да је 1936. година била преломна у комуналној изградњи.
До 1939. године гранитном коцком, заливеном битуменом, поплочане су Карађорђева, Цара Душана, Јевремова и Масарикова улица до зграде Гимназије. Уређени су тротоари и травњаци, а главне улице добиле су водоводну мрежу са хидрантима и јавним чесмама- испред Гимназије, код Занатског дома, хотела „Југославија“ и зграде Општине.
Гради се затворена Тржница (1938- 1939), Марвена пијаца је 1940. премештена из центра, а 1938. завршен је гвоздени мост на Думачи, који је повезивао Шабац са Београдом. Постављају се и нови канализациони водови, чиме се решава дугогодишњи проблем одвођења отпадних вода. Иако је град добио модерну инфраструктуру, урбанистички оквир још није био коначан.
Генерални урбанистички план 1964: од бара до средишта
После Другог светског рата израђено је више нацрта урбанистичких планова (1947. и 1954), али нису усвојени. Тек 1964. донет је Генерални урбанистички план Шапца, чији је основни циљ био да се заустави стихијска изградња и јасно одреде правци развоја града до краја 20. века.
Простор Бенске баре поново добија централно место у планским решењима. Предвиђено је насипање терена и изградња јавних објеката, чиме простор који је деценијама био плавна зона постаје урбана окосница града. Идеја која се појављивала још у међуратном периоду, да најпроблематичнији простор постане центар града, коначно је остварена.
Град који је стално изнова почињао
Од првог регулационог плана 1853, преко нереализованих решења из 1912. и 1930, комуналне модернизације тридесетих и коначног Генералног плана 1964, Шабац је постепено излазио из стихијског раста. Седамдесете године обележиле су велики инфраструктурни радови и пројекти који су град учинили функционалнијим и лепшим- изградња улица, водоводне и канализационе мреже, спортских и других објеката. Упоредо са уређењем центра, периферија града се ширила и све већи број људи се досељавао.
Град који је био окружен барама и пољанама, са дрвеним ћупријама и поплавама као редовном појавом, временом је добио јасно исцртану урбану структуру. Простор који је некад представљао природну препреку постао је средиште града. Крајем 1982. године усвојен је нови Генерални урбанистички план Шапца, као кључни развојни документ који је требало да усмери просторни и урбани развој града до 2000. године. Њиме је планска политика прилагођена стварном стању на терену- омогућена је стамбена изградња на простору Летњиковачке косе, уз задржавање значајних зелених површина. План је такође донео важна опредељења за будући развој града, попут удаљавања индустрије из урбаног језгра и одустајања од изградње солитера. Постао је основ за будуће детаљне урбанистичке планове.
Историја урбаног развоја Шапца показује једну парадоксалну чињеницу: град је рано добио свест о потреби планирања, али су ратови, поплаве и административне грешке непрестано прекидали континуитет. Од паланке крај тврђаве, преко вароши окружене баруштинама, до модерног града са регулационим плановима и зеленим појасевима, Шабац је растао у борби са природом, али и са сопственим ограничењима. И можда управо зато његова урбана прича није само прича о улицама и парцелама, већ о истрајности једног града да изнова осмисли свој простор- између Саве, поља и сопствених амбиција.
Хронологија
1853 Први регулациони план Шапца- Андреја Вуковић; почетак формалне парцелације и уређења улица
1911- 1912 Нови регулациони план; одобрен 1912, уништен у Првом светском рату (Јевтић)
1928- 1930 Регулациони план завршен 1930; предвиђено проширење према Куртовачи и Камичку, зелени појас, индустријска зона
1936 Преломна година у комуналној изградњи; почетак модернизације улица, водовода и тротоара
1936- 1939 Поплочавање главних улица, уређење тротоара и травњака
1938- 1940 Затворена тржница, премештање Марвене пијаце, завршен гвоздени мост на Думачи, нови канализациони водови
1964 Генерални урбанистички план: заустављање стихијске изградње, Бенска бара као будући центар града, систематско насипање и изградња јавних објеката
1982 Нови генерални урбанистички план: дефинисани правци развоја града до 2000. године, омогућена стамбена изградња на простору Летњиковачке косе и предвиђено измештање индустрије из урбаног језгра
Извори: Милан Јевтић „Годишњак Међуопштинског историјског архива (17)“
Дејан Живановић „Два века модерног Шапца (1804- 2000)“
