Za nekoliko meseci Karađorđevi ustanici, na početku 1804. godine oslobodili su dobar deo Beogradskog pašaluka, a veće gradove držali su pod opsadom. Između ostalog, vojska koju je vodio Jakov Nenadović opkolila je Šabac.
“Međutim, Turci su ubrzo, nakon opsedanja, zbog strateškog značaja šabačke tvrđave, poslali jednu grupu turskih vojnika kako bi tu opsadu konačno sprečili i omogućili izlazak iz tvrđave. Kada su to saznali Srbi, oni su većali gde će Turcima pružiti otpor i na kom mestu. Tu je do izražaja došla srpska nesloga. Prvo su se oko mesta gde treba sačekati Turke posvađali Ćurčija i Nenadović. Ćurčija je predlagao da se ustanici povuku u planinu i tamo pruže otpor. Jakov je bio za zatvaranje u manastirske zidine i sačekivanje Turaka na busije”, objašnjava Dejan Živanović, istoričar.
Braća Nedić, spomenik u Osečini
Na kraju su Dimitrije i Gligorije Nedić, i njihovi verni pratioci Damjan Kutišanc i Panta Damjanović, ostali sami da se sukobe sa Turcima.
“Naši hajduci imali su uhode i znali su da mnogo Turaka ima. Ćurčiji i Jakovu se nije ginulo, pa su pokušali da ubede braću Nedić da odlože boj dok ne sakupe više vojske. Međutim, braća Nedić nisu na to pristali. Ali, još dok su bili u Šapcu, u tvrđavi, svešteniku Spasoju koji je krenuo sa njima, počele su da se javljaju vizije. On je video saborce bez glave. Čak je i sebe video bez glave. I tako naleti na Gligorija. Gligorije ga je upitao: „Šta pope tumaraš po noći, jesu li ti mrtvaci pred očima?“ Gligorije nije znao da istinu govori, dok mu Spasoje nije rekao: “ Vidim Čokešinu kao na dlanu.“ Onda ga je Gligorije upitao kako zna da idu u Čokešinu. Zatim su otišli iza šatora i zapisali sve što je Spasoje govorio. Gligorije ga je tada pitao:“ Vide li Ćurču?“ Ali, odgovor je bio da ga ne vidi, jer je već bio razlaz Nedića, Ćurčije i Nenadovića”, priča mati Ana, igumanija manastira Čokešina.
Spomen-kosturnica u Čokešini (Foto:J. Gubelić)
Sam boj se odigrao na Lazarevu subotu, 28. aprila 1804. godine. Turke, koji su išli od Semberije preko Varoš Lešnice, ostali su da sačekaju braća Nedić sa svojh 303 hajduka.
“Borba je trajala čitav dan. Međutim, malo ljudstva, malo municije bile su slabosti. Kad su pronađeni braća Nedić, oni su bili bez nogu. Borili su se golim šakama, sabljama i bajonetima. Kad je majka Neda došla da ih traži sa porodicama, pronađeno je osam živih koji su doneti u manastir. Međutim, i oni su se ubrzo upokojili. Kako je Spasoje pričao Gligoriju, tako je zapisano. Kad su posahranjivani, sedam dana kasnije, na parastosu u crkvi u Osečini, kada je pročitano ono što je Spasoje pričao Gligoriju, kako pričaju, majka Neda je glasno pitala, kao da se obraća Spasoju živom: „Spasoje, kaza li ti to mojoj deci?“ Kažu da se iz oltara čuo glas: „Jesam Nedo, rekao sam im”, priča mati Ana.
Manastir Čokešina (Foto: J. Gubelić)
Junačka pogibija braće Nedić i njihovih hajduka ušla je u legendu, a istoričar Leopold Ranke zabeležio je da se boj na Čokešini može uporediti sa grčkom bitkom kod Termopila. Seni srpskih junaka počivaju u kompleksu manastira Čokešina.
