Ljubitelji starogradske kafanske muzike vole da kažu da Amerikanci imaju Elu Ficdžerald, a mi Sofku Vasiljković Nikolić. I zaista, ova Šapčanka, otpevavši svojim raskošnim i upečatljivim glasom čuvenu „Cojle Manojle“, dokazala je da za svetsku slavu nisu bitni tekst ni vrsta muzike, nego talenat. Jedna od najpoznatijih, „Jahorina“, donela joj je Zlatnu potkovicu u Parizu i titulu najtiražnije pevačice Evrope, odmah posle Enrika Karuza.
Rodila se 1907. godine. Počela je da peva sa nepunih 14 na vašarima u Mačvi, a sa 17 već je snimila prvu ploču u Berlinu. Siromašna devojčica iz Tabanovića kraj Šapca ubrzo će postati muzička zvezda stare Jugoslavije između dva svetska rata.
Na počecima je pevala u Zvorniku, a u Mostaru, gradu sevdaha, sa setom će je slušati Dučić i Šantić, koji je, kako tvrde, plakao kada mu je prvi put otpevala stihove njegove „Emine“.
Ređala je trijumf za trijumfom. Imala je izuzetnu harizmu. Njeni veliki obožavaoci, ali i prijatelji iz Skadarlije bili su Branislav Nušić, Raša Plaović, Žanka Stokić, Tin Ujević, Miloje Živanović, Dobrica Milutinović. Prisećajući se nekadašnjeg beogradskog kluba poznatih, Sofka je govorila:
„Nušića se sećam po duhovitosti. Čim bih sela za njegov sto ispričao bi nešto što je bilo dovoljno da se smejemo celo veče. Dovodio me je u situaciju da sam se mučila kako da se uzdržim od smeha kada ga pogledam za vreme pesme. Nikad nije ponovio stari štos. Bio je nepresušni izvor šala i dosetki.”
Bila je nesumnjivo prva naša estradna zvezda, a u kafanama širom države nije se moglo naći mesto kada bi tamo pevala Sofka Nikolić. A cena njenih angažmana nije bila mala; bila je plaćena kao vrhunski operski pevači, čak i više. Snimila je oko 200 pesama na čak 100 ploča.
– Pre Sofke, kafanske pevačice su bile veoma malo zastupljene na nosačima zvuka. Sofka Nikolić je bila prva pevačica koja je snimila u nizu 16 pesama, i neke pesme su prvi put snimljene kao što je njena pesma „Svu noć mlada, objasnio je za RTS, prilikom najave knjige o Sofki, njen biograf Saša Spasojević.
Sa svojim drugim mužem Pajom Nikolićem i njihovim orkestrom, nizala je uspešna gostovanja od Beograda, preko Sarajeva, Zagreba pa sve do Beča, Pariza, Moskve, Rima, Londona i drugih metropola. Čudo u muzičkom svetu, zasipana je aplauzima od beogradske Skadarlije, do pariske Olimpije i Holivuda.
Prvi put Sofkino pevanje prenošeno je preko radio-talasa 11. decembra 1929. godine na Radio Beogradu iz kafane „Kragujevac“. Ti nastupi su, tvrde njeni biografi, bili slušaniji nego prenosi utakmica fudbalske reprezentacije Kraljevine Jugoslavije.
– Ona je bila i gost Radio Beograda na prvoj godišnjici, i to je emisija koja je išla u etar. Prenosile su i radio-stanice po Nemačkoj, Budimpešta, Beč, Berlin, tako da se Sofkin glas čuo maltene u pola Evrope“, za nacionalnu televiziju izjavio je Spasojević, koji je napisao njen životopis pod nazivom „Sofka – dert i suze kraljice narodne muzike“.
Umetnica koja je otpevala „Kad bi znala, dilber Stano“ „Zone, mori Zone“ i „Čuješ, seko“ družila se sa čuvenom pevačicom i plesačicom Žozefinom Beker.
– Zamislite dete koje ima 8 godina, i deda mi običnom olovkom crta ženu ufrćkane kose i njenu suknju od bananica. Onda mi je objasnio da je ona crnkinja koja se družila sa Sofkom, da je nosila suknju od banane i volela je mnogo mog dedu. Pričao je da su sarađivale i organizovale humanitarne akcije – rekla je za Distrikt Šapčanka Sofka Vasiljković, pevačicina unuka, koja sa ponosom nosi njeno ime.
Sa prvim mužem Ilijom Markovićem vrlo mlada dobila je kćerku Maricu (Mariolu), za koju je i pored svetske karijere, bila neizmerno vezana. Zbog ćerkine tragedije njen glas je utihnuo u punoj snazi, u 33. godini. Dok je pesmom uveseljavala posetioce Banje Koviljače, gde je punila sale „Kur salona“, kafane „Jadar“, Hotela „Podrinje“, njena ćerka Mariola se u banjskom sanatorijumu borila za život, i nažalost, tu borbu izgubila u sedamnaestoj godini, kada je preminula od tuberkuloze.
Ćerku je sahranila u obližnjoj Bijeljini, a zbog prevelike tuge, da bi joj bila bliže, kupila je kuću preko puta groblja Pučile. Povremeno se vraćala u Beograd, ali poznavaoci njenog života tvrde da to nije bila stara Sofka.
– Imala sam 21. godinu kada sam je upoznala, to je bilo 1976. godine. Majka i ja ulazimo u jedno dvorište sa puno cveća, tu je jedna mala kućica i u njoj moja baka Sofka. U odnosu na ono što sam čitala, slušala i zamišljala o njoj, teško mi je bilo to da povežem. Pred sobom vidim samo jednu staricu, skrhanu bolom, koja nema više snage. Pričala mi je svoje dogodovštine, ali i to da ju je najviše bolelo što je izgubila dete. To joj je i bilo stalo da sa nama podeli, sve ostalo, sjaj i beda tog njenog života, nije bilo zanimljivo tada. Ništa je više nije interesovalo. Ono što je podelila sa nama je tuga – prisetila se Sofkina imenjakinja dragocenih susreta.
Umrla je 1982. godine u Banji Koviljači, na istom mestu gde i kćerka Mariola. Sahranjena je u Bijeljini, u zajedničkoj grobnici.
Iza žene koja je srpsku narodnu muziku proslavila širom Evrope i sve do Amerike, nije ostalo mnogo. Ime jedne ulice u Bijeljini, mural sa njenim likom u ovom gradu, fotografije slabe rezolucije, ploče, ali najdragocenije – snimci njenog glasa koji nemaju cenu. I posle svega poštovaoci njene umetnosti širom bivše velike države komentarišu sa oduševljenjem ove pesme, porede staro i novo, i uživaju u onome što je jedna Šapčanka stvorila pre jednog veka.
