Тог маја 2014. године Лазар Јовић био је дечак који је са родитељима дошао на Стари град да фотографише плажу прекривену џаковима песка. Док су одрасли у страху гледали у Саву, њему је све личило на неки чудан, нестварни призор. Данас, дванаест година касније, Лазар је младић који добро памти дан када је Шабац стао пред реку и одлучио да не одустане. Фотографија настала тог дана остала је један од симбола мајских поплава — дечак испред бедема од песка, док иза њега расте Сава, мутна, тешка и претећа.
На данашњи дан 2014. године Сава је достигла критичних 666 центиметара.
Шабац је стрепео.
Србија је стизала.
У несрећи која је средином маја погодила земљу, када је киша претила да однесе и куће и животе, Шапчани су на обали реке научили једну од најважнијих лекција — да солидарност уме да буде јача и од воде.
Насип код Дреновца почео је да попушта. Земља је била натопљена, вода је пробијала бедеме, а страх се ширио брже од Саве. Већ је било извесно да, уколико насип попусти, Мачву чека катастрофа.
Тада је стигла реченица коју Шабац и данас памти:
„Шабац не сме пасти.“
И није.
На позив државе, 16. маја ујутру, ка Шапцу су кренули аутобуси из целе Србије. Долазили су студенти, рудари, војници, полицајци, спортисти, навијачи, јавне личности, радници, добровољци. Долазили су људи који никада пре нису били у Шапцу, али су те ноћи бранили град као свој.
Најтежа битка водила се на Чеврнтији.
У тренуцима када је насип почео да клизи, на обали Саве било је и по десет хиљада људи. Џакови са песком преносили су се у ланцима, без престанка. Камиони су се празнили за неколико минута. Нико није питао колико ће све трајати. Било је важно само да вода не прође.
Док је на насипу трајала борба, град је био готово пуст. Кафане и кафићи затворени, улице тихе, а погледи свих окренути ка Сави. Шапчани су живели уз сирене, извештаје и страх да би једна пукотина могла да потопи десет села и цео град.
Ипак, нико није био сам.
Они који нису могли да носе џакове, доносили су храну, воду, суву одећу и кафу. Жене су кувале за добровољце. Деца су писала поруке подршке. Сви су имали исти задатак — одбранити град.
Десет дана трајала је борба са реком.
А онда је Сава стала.
Симболично, на 666 центиметара.
Одахнули су и Шапчани и Србија. Стала је вода, али је остало сећање на дане када смо, можда више него икад, били заједно.
Данас, када поново гледа фотографију са Старог града, Лазар више није дечак. Али добро разуме шта се те 2014. бранило на обали Саве.
Није то био само Шабац.
Бранило се поверење да у најтежим тренуцима нећемо оставити једни друге.
Фото: Миливоје Цока Јовић
