Kada je 1938. godine na desnoj obali Save počela sa radom fabrika prvog jugoslovenskog društva za hemijsku industriju, malo ko je mogao da predvidi da će Šabac u narednim decenijama postati jedan od ključnih hemijskih i metalurških centara jugoistočne Evrope. Ukazom Kraljevine Jugoslavije, iz Subotice je u Šabac preseljena fabrika koja je ime dobila po kneginji Zorki Karađorđević, supruzi kralja Petra Prvog Karađorđevića, sa kapacitetima u proizvodnji sumporne kiseline i plavog kamena, u to vreme najvećim na Balkanu i jedan od najrespektabilnijih proizvođača mineralnih đubriva sa fosfornom komponentom na teritoriji SFRJ.
U početnim godinama poslovanja izašla je na tržišta Rumunije, Bugarske, Grčke i Turske, a uporedo zavladala tržištem teških hemikalija u Jugoslaviji.
Nakon Drugog svetskog rata, kroz plansku industrijalizaciju, formiran je kompleks koji je na svom vrhuncu, od kraja šezdesetih do kraja osamdesetih, imao više od 10 hiljada zaposlenih. Iz šabačkih pogona godišnje je izlazilo 700.000 tona mešanog đubriva i 600.000 tona sumporne kiseline, a svakog dana je deo proizvodnje železničkim kompozicijama otpreman ka industrijskim centrima širom zemlje. Plavi kamen „Zorka“ je izvozila čak u Kinu.
Priča o šabačkoj „Zorki“ podseća na vreme kada su domaći inženjeri podizali industrijske gigante širom regiona, kada se iz Šapca znanje prenosilo na druge fabrike u Jugoslaviji, ali i na tranziciju i trenutak kada je jedan direktor morao sam da stane pred 450 radnika koji su tražili samo pravo da žive od svog rada.
Aleksa Kovačević na čelu „Zorke- Namenske proizvodnje“ i „Obojene metalurgije“ proveo je 11 godina i tri meseca.
-Sve to vreme, za svih 11 godina mog mandata, plate su isplaćivane redovno i radni staž je svima povezan. Nikome ništa nije dugovano. U to vreme, to je bio veliki uspeh- podvlači Kovačević.
Budući da je u fabriku ušao u teškom društveno- političkom trenutku, 1999. godine, njegovo rukovođenje obeležili su teški trenuci. Ipak, pamti i period industrijskog uspona, podjednako kao i dubokog pada i složene preraspodele kapaciteta.
Hronologija rasta
Sve je počelo 1938. godine premeštanjem proizvodnje iz Subotice u Šabac. Uz povoljan geološki i saobraćajni položaj, postavljeni su temelji razvoja grada kao hemijskog centra Kraljevine Jugoslavije.
Godine 1947. osnovana je Industrijska škola koja je školovala kadrove za potrebe Hemijske industrije „Zorka“ Šabac, danas Stručna hemijska i tekstilna škola Šabac. Intenzivniji razvoj počinje 1952. godine, kada je proizvodni obim pogona sumporne kiseline povećan na 20.500 tona. Godine 1954. počela je proizvodnja superfosfata, a krajem pedesetih podignuto postrojenje mešanih đubriva u prahu. Zahvaljujući proširenjima i povećanju kapaciteta, posle Drugog svetskog rata obim proizvodnje dostigao je 330.000 tona, da bi šezdesetih bio više nego udvostručen- 760.000 tona godišnje. Proizvodi su dominantno plasirani na domaće tržište. Pogon složenih đubriva počeo je sa radom krajem šeste decenije prošlog veka. Integracijom sa rudnikom nemetala „Tamnava“ iz Koceljeve i rudnikom metala „Veliki majdan“ iz Ljubovije „Zorka“ sve češće biva nazivana hemijsko- metalurško- rudarskim kombinatom i preuzima odgovornost za razvoj rudarstva i obojene metalurgije u zapadnoj Srbiji.
Proizvodnja kompleksnih visokokoncentrovanih đubriva pogonske jačine 250.000 tona, sa ostalim pogonima mineralnih đubriva, činila je ukupan kapacitet od više od 700.000 tona godišnje.
Zlatno doba „Zorke“
Pravo zlatno doba nastaje od kraja šezdesetih do osamdesetih godina. Otvaraju se Farmacija, Mineralna đubriva, Pogon plastičnih masa i PVC, Boje i lakovi, Zorka Oprema, Fabrika pločica i nemetala, Beli limovi, uz Baznu hemiju, Obojenu metalurgiju i Zaštitu bilja koje funkcionišu od ranije.
Ključ tog uspeha bila je unutrašnja organizacija kakvu, prema Kovačevićevim rečima, nije imao nijedan sistem u bivšoj Jugoslaviji.
„Zorka“ je sedamdesetih godina otvorila fabrike u Ljuboviji, Koceljevi, Vladimircima, Bogatiću, Donjem Crniljevu i u Rumi i ostvarivala proizvodnju od oko 1.500.000 tona godišnje, uz sve veći prodor na inostrano tržište.
Prekretnica u razvoju kombinata dogodila se kada „Zorka“ formira sopstveni Razvojni institut. Za razliku od većine tadašnjih preduzeća koja su se oslanjala na državni plan, Institut je samostalno projektovao i diktirao tehnologije, instalacije i standarde kvaliteta za čitav kompleks.
Snaga znanja
-U vreme kada u celoj zemlji vlada planska ekonomija, „Zorka“ osniva svoj Razvojni institut koji dominantno odlučuje šta treba da se instalira, na koji način i pod kojim uslovima. Od 1965. do 1980. godine „Zorka“ je ustrojila sistem koji je bio neverovatan. Sve je bilo napravljeno da može da izdrži za sva vremena. Nije postojalo pravno, finansijsko, stručno, tehničko ili građevinsko pitanje koje „Zorkini“ stručnjaci nisu znali da reše. Temelj „Zorke“ je bilo znanje- podseća Aleksa Kovačević.
U jednom trenutku „Zorka“ je, dodaje, proizvodila 6.000 tona dnevno, samo sumporne kiseline 1.450 tona, od čega je 1.300 tona trošeno unutar sistema, a 150 tona išlo kupcima. Imala je 10 proizvodnih sistema, a oprema se hvatala u koštac sa svim tekućim problemima.
-Imali smo vrhunske građevinske, elektro, mašinske inženjere, tehnologe, metalurge, hemičare, ekonomiste, pravnike, sklapali smo međunarodne ugovore, trgovali na Londonskoj berzi. Obrazovanost „Zorkinih“ kadrova je bila neverovatna- navodi.
Početkom osamdesetih „Zorka“ je investirala u Fabriku belih limova, jedinu u tadašnjoj Jugoslaviji. Krajem te decenije, fabrika je nudila 2.000 različitih hemijskih proizvoda, uz proizvodnju: mineralnih đubriva, sumporne, fosforne i sone kiseline, neorganskih soli, oleuma, sredstava za zaštitu bilja (aktivne materije), formulacije sredstava za zaštitu bilja, proizvoda obojene metalurgije, organskih i neorganskih hemikalija, boja i lakova, nemetala i građevinskih materijala, kao i proizvodnju i preradu plastičnih masa, proizvodnju farmaceutskih proizvoda, belih limova i energetskih fluida.
Snaga sistema ogledala se u činjenici da su „Zorkini“ inženjeri podizali druge fabrike širom Jugoslavije.
-„Zorka“ je imala bolju struku i organizaciju nego bilo koji od velikih sistema u bivšoj Jugoslaviji, što će, uostalom, i vreme pokazati. Kad sam kao mlad inženjer predvodio delegaciju u fabrici Natron Maglaj, celo njihovo rukovodstvo nas je sačekalo. Kad sam tražio objašnjenje, rekli su mi da ne čekaju mene, nego „Zorku“, jer su sve što se tamo nalazi instalirali, pokrenuli i uvežbali upravo „Zorkini“ stručnjaci. Toliko je znanje „Zorka“ posedovala- ističe Kovačević.
Sve bitne projekte u državi, od zaštite mostova do hidrocentrala, isključivo je radila „Zorka“, jer je „Zorka“ negovala znanje, a kad kupite „Zorkinu“ boju vi ste bezbedni, dodaje Kovačević.
Za zahtevne procese bazne hemije i metalurgije korišćene su isključivo metode zapadnih kompanija, uz oslanjanje na kadar koji je upravo u Šapcu sticao praktična znanja.
Devedesete, sankcije i greške
Iako su osamdesete donele prve znake društvene krize, glavni udarci usledili su devedesetih kroz sankcije, gubitak tržišta i zaustavljanje proizvodnih ciklusa.
Kako Kovačević objašnjava, sistem bazne hemije i metalurgije zahteva neprekidan rad. Svako zaustavljanje i ponovno pokretanje peći i reaktora odnosilo je ogromnu energiju i pravilo gigantske gubitke. Na sve to nadovezale su se i pogrešne investicione odluke donete mimo struke. Pogon Neorganske kiseline i soli, zbog velikog zagađenja i loših odluka, nije izdržao.
-Jedan sistem, Neorganske kiseline i soli, nije izdržao zato što je bio veliki zagađivač i zato što se sedamdesetih godina neko odlučio da, mimo Zorkinog Razvojnog instituta, ubaci Kompleks na 2, Kontakt 3 i fosfor na dva. Pošto su đubriva odjednom poskupela, mislili su da će trajno biti tako. Napravljena je greška koja je mnogo koštala, gubici su postali preveliki, a bazna hemija se nije mogla rekonstruisati kako treba- objašnjava Kovačević.
Slična sudbina, kaže, zadesila je i fabriku PVC-a. Iako je predstavljala petu generaciju vrhunske tehnologije u toj oblasti, havarije u „Petrohemiji“ u Pančevu, koja je bila glavni snabdevač sirovinama, uz visok rizik od akcidenata, trajno su ugasile ovu proizvodnju.
Jedanaest godina u dva pogona
Aleksa Kovačević preuzima rukovođenje „Zorkom Namenskom“ 1999. godine, svega mesec dana pre NATO bombardovanja, kada u fabrici praktično ništa više nije radilo. Kasnije, kada su svi „pobegli“ iz „Obojene metalurgije“ 2003. godine pozvan je da preuzme i taj sistem i ostao do 2012. Ukupno je na čelu ovih pogona proveo 11 godina i tri meseca.
-To je već bila duboka kriza, kada više niko nije hteo da ulazi u to. Preuzeo sam „Namensku“ pred bombardovanje, rekonstruisao je, pokrenuo i uveo standarde koji su omogućili da fabrika zaživi i radnici primaju normalne plate. Međutim, kada smo sve sredili, radnici su, koristeći tadašnje društveno uređenje, zatražili povećanje plata od 40 procenata. Otišao sam 2002. godine, a ta fabrika se posle sedam-osam meseci zatvorila i nikada više nije radila- podseća Kovačević.
Kada je prešao u „Obojenu metalurgiju“, zatekao je sistem sa modernom tehnologijom, ali zastarelom opremom, koji je i dalje imao izuzetan potencijal. Kovačević procenjuje da je u krugu od najdalje 600 do 700 kilometara bilo oko 70 odsto potrebnih koncentrata, dok su se preostale količine mogle obezbediti uvozom.
-Mi smo 2003. godine sa partnerima iz Indije („Indo Zinc Smelters“) uspeli da pokrenemo proizvodnju cinka i da je revitalizujemo. Izvršena je mala rekonstrukcija koja je dala fantastične rezultate. Zbog spleta okolnosti i nebrige države šta je potrebno i na koji način razgovarati, prestali smo sa radom. U to vreme proizvodili smo robu vrednu 300.000 dolara dnevno, odnosno devet miliona dolara mesečno. Dok je prosečna plata u Srbiji bila 17.000 dinara, imali smo radnike koji su primali između 45.000 i 50.000 dinara- naglašava Kovačević.
Proizvodnja u „Obojenoj metalurgiji“ odvijala se bez prekida, 365 dana u godini, u tri smene. Ključna je bila tehnologija. Pored primarne proizvodnje za koju je bilo dovoljno sirovina na bliskom području, imali su i preradu cinka.
-Pored toga, pravili smo legure. Imali smo livnicu pod pritiskom gde smo proizvodili pumpe za benzinski sistem „Juga“. Promenite alat i dobijete drugi proizvod. To je znanje koje se sticalo decenijama. Mi smo ga imali u fabrici i ono je moglo da se pretvori u proizvod i novac- napominje.
Borba za opstanak proizvodnje
Ipak, umesto podrške države, usledio je, kako kaže, period potpunog nerazumevanja i pogrešno postavljenog modela privatizacije nakon 2000. godine. Njegov utisak je da su državne institucije „Obojenu metalurgiju“ tretirale kao običnu lokalnu prodavnicu.
-Program privatizacije je bio loš i pomalo neozbiljan. Došli su ljudi koji niti znaju za „Zorku“, niti su ikada u njoj radili, niti razumeju šta je problem ni njegov uzrok. Mi smo dostavili sve što su nam zatražili- kuća „Deloitte Touche“ je uradila vrhunsku tehničko- ekonomsku analizu i ekspertizu, napravili smo presek stanja. U državnim sekretarijatima su se ponašali tako da nekad nisu znali da li je došla „Zorka“ ili „Prva petoletka“. Zapošljavali su ljude koji uopšte nisu poznavali materiju i nisu razumeli šta je bazna industrija- priseća se Kovačević.
Napominje da rukovodstvo fabrike nije imalo moć odlučivanja u tom trenutku.
-Razgovor o privatizaciji nije se smeo voditi mimo ljudi koji su činili fabriku. Niko od nas nije odlučivao ni o čemu. Naše je bilo samo da slušamo instrukcije Vlade i državnih organa i pripremamo fabriku za privatizaciju. Da se pristupalo problemu na način kako smo mi predlagali zasigurno bi bile velike šanse da to opstane- podvlači.
Prilika da se „Zorka“ postavi na stabilne noge propuštena je, smatra, u periodu od 1975. do 1980. godine. Umesto da se napravi moderna fabrika, koja je imala sve što treba, uložilo se u Trepču i tada je izgubljen korak zato što je novac uvek potreban.
Kovačević se seća i pokušaja da se proizvodnja ponovo podigne u uslovima kada fabrika više nije imala ni obrtna sredstva.
-Za fabriku cinka treba vam 250 tona nafte samo da pokrenete postrojenje i vi ste već u problemu. Samo ta količina danas vredi oko pola miliona evra. A treba vam i koncentrat. Država je izolovala sistem i omogućila „Indo Zinc Smelters-u“ da proba da revitalizuje proizvodnju. Mi smo to uspeli, podigli iskorišćenost i efikasnost sistema, bez obzira na to što nije mnogo uloženo u tu rekonstrukciju- pojašnjava.
Uprkos tim rezultatima, dodaje, umešali su se oni koji nisu dovoljno poznavali materiju. Kulminacija se dogodila kada je Kovačević kao direktor otvoreno stao uz radnike, a protiv rešenja koja su nametala ministarstva i Agencija za privatizaciju.
-Pričao sam o toj nemoći… Vi imate najbolji proizvod, imate tržište, a neko iznad vas donose odluku da sve zaustavi, dok su vam ruke vezane zakonima. Zastrašujuće je kada izađete pred 450 ljudi koji hoće i umeju da rade, a vi ne možete to da im omogućite. Sve je bilo u rukama države i Agencije za privatizaciju. Imao sam više od stotinu takvih sastanaka, štrajkova i razgovora. Taj čovek ispred vas ne traži ništa osim da preživi i zaradi hleb i vi morate to da razumete i da trpite, ili nemojte biti na tom mestu. Pomagala nam je i Opština. Zahvaljujući unutrašnjim rezervama, kao i saradnji rukovodstva i sindikata, uspeli smo da produžimo život fabrici mnogo duže nego što bi inače trajao, ali kraj je bio bolan- naglašava Kovačević.
Šta smo sve izgubili: Retki metali, oleum i zaštita bilja
Uslovi i okolnosti doveli su do gomilanja gubitaka, nepažnje i nebrige.
-To je bilo ničije, nije bilo titulara, a sam sistem koji podrazumeva fabrika zahteva znanje, disciplinu i odgovornost. To je nešto što, ako ga dobro usmerite, daje fantastične rezultate. I obrnuto- ako niste dovoljno pažljivi i brižni, pravite greške, gubici su neminovni. Veliki broj stajanja i pokretanja „Obojene metalurgije“, same sankcije, dovele su do akumulacije gubitaka. Bez obzira na to, država nije trebalo da gleda okolnosti na koje fabrike nisu uticale. Oni su morali da imaju u Agenciji ljude koji razumeju taj sistem. Kada imate 45.000 tona cinka, imate legure, sve, nađete se u problemu, a sirovine su 70 posto odavde iz Srbije, vas ne može niko da zaustavi- smatra.
Gašenjem pojedinih „Zorkinih“ pogona Srbija nije izgubila samo proizvodne kapacitete, već i deo proizvodnog i tehnološkog znanja u određenim privrednim granama.
Prva žrtva bila je Fabrika za zaštitu bilja. „Zorka“ je imala strogi sistem gde nijedan preparat nije mogao izaći na tržište dok se pune dve godine ne ispita njegova bezbednost i efikasnost.
Preparati za zaštitu vinograda i voća bili su, prema Kovačevićevim rečima, međunarodni etalon kvaliteta. Zbog promena 2000. godine i nepoznavanja materije od strane države, kontrola je, smatra, popustila.
Drugi ogroman gubitak desio se u Namenskoj industriji i Obojenoj metalurgiji.
-Mi smo u „Namenskoj“ proizvodili koncentrovanu sumpornu kiselinu, oleum, sumpornu kiselinu za proizvodnju eksploziva i čistu akumulatorsku kiselinu. Proizvodili smo i sonu kiselinu bez hlora, koja je jedina po standardima smela da se koristi u termoelektranama za omekšavanje vode. Kada su kasnije počeli da koriste jeftiniju sonu kiselinu iz proizvodnje plastike, počeli su da uništavaju sistem. Isto tako, makedonski „Balkan Steel“ iz Skoplja došao je kod nas jer niko drugi nije imao kiselinu takve čistoće za čišćenje i ne produžava dalje koroziju- napominje.
Pored toga, napominje, nusproizvod proizvodnje oleuma bila je ogromna količina vodene pare. Sam prihod od prodaje te pare pokrivao je sve troškove poslovanja fabrike.
Najveći zalog budućnosti ležao je u preradi ruda cinka, jer su se tokom tog procesa razvijala vrhunska znanja.
-U tim našim koncentratima imali smo ceo periodni sistem metala. Izvlačili smo kobalt, nikl, kadmijum, ali i indijum i germanijum. Pa, znate li da je danas sirov indijum milion dolara po toni, a čist čak pet miliona dolara? To su retki metali koji se danas traže. Mi smo imali znanje i tehnologiju da to prerađujemo, a sve je zaustavljeno- ističe.
Formula novostvorene vrednosti
Upoređujući nekadašnju baznu industriju sa savremenim investicijama, Kovačević pravi preciznu ekonomsku računicu na primeru fabrike auto- kablova.
-Postoji velika žal, zato što je u „Zorki“ izgubljeno znanje i kapacitet vredan 200 do 300 miliona dolara. Mora se razumeti šta je stvaranje nove vrednosti. Kada nova fabrika ostvari proizvodnju od 100 miliona dolara, njen uvoz komponenata je 90 miliona dolara, pa Srbiji ostaje svega 10 miliona. S druge strane, „Zorka Obojena metalurgija“ je u svom minimalnom obimu proizvodila 120 do 130 miliona dolara, dok je 80 do 90 miliona dolara bila novostvorena vrednost koja ostaje u Srbiji- naglašava.
Detaljan pregled aktivnih sistema
Prema njegovoj proceni, od 10 početnih celina, ekonomski i u pogledu kapaciteta sačuvano je oko 60 procenata, dok je 40 procenata nepovratno propalo.
-Ostaci „Zorke“ proizvode oko 700 miliona dolara. To je jedan posto nacionalnog dohotka Srbije i veći po glavi stanovnika za celu teritoriju Grada Šapca nego što je prosek Srbije. Od svih velikih sistema u bivšoj Jugoslaviji, „Zorka“ je najuspešniji sistem. Zadržala je pet svojih celina od 10, a 60 posto ukupne ekonomske moći „Zorke“ zadržano je u Šapcu. Znači, oni su izdržali i promenu društvenog uređenja i najsurovije tržišne odnose, preživeli su i sada su veoma uspešne kompanije- ističe.
Prema njegovom mišljenju, Mineralna đubriva (Elixir Zorka) su najbolji primer uspešne transformacije. Nakon što je „Elixir Group“ 2011. godine privatizovao ovu fabriku, ona je postala jedan od najmodernijih proizvođača kompleksnih mineralnih đubriva u ovom delu Evrope, sa izvozom koji seže čak do Novog Zelanda.
-Postali su jedna od najuspešnijih kompanija u Evropi. Proizvode đubriva takvog kvaliteta da mogu da zadovolje tržište Evrope i čak se izvozi na Novi Zeland. Oni su podigli sistem, imali vrhunske stručnjake, uložili milione dolara u filtere da se eliminiše zagađenje. Imaju vrhunsku laboratoriju i prave specifična đubriva sa mikroelementima za svaku voćarsku i ratarsku kulturu- ističe Kovačević.
„Zorka Pharma“ 2002. godine postala je deo Hemofarma. Hemofarm je 2006. godine dobio većinskog vlasnika, nemačku kompaniju STADA. Proizvodnja u Šapcu je modernizovana i nastavila s radom.
-Treća kompanija, „Beli limovi“, sačuvala je proizvodnju i obezbeđuje plasman na svetskom tržištu, radeći uspešno u surovim tržišnim uslovima. Četvrta kompanija, Pločice i nemetali (Zorka Keramika), fabrika koja je još 1996. godine izvršila restrukturiranje, investirala pet miliona dolara u tehnologiju i uspela da preživi agresivnu kinesku konkurenciju koja je ugušila čak i fabrike u Španiji i Italiji. Ako kažem da je jedan kilogram pečene gline skuplji od kilograma hleba, vidite šta je „Zorkin“ sistem uspeo da održi- napominje.
„Zorku Opremu“ preuzela je austrijska kompanija BMR 2002. godine. Fabrika je potom modernizovana i 2004. godine ponovo otvorena kao BMR-Srbija.
-Zahvaljujući znanju „Zorkinih“ majstora u gumiranju i mašinskoj obradi, Srbija i danas može samostalno da održava kompletna procesna postrojenja u „Petrohemiji“ i Naftnoj industriji Srbije (NIS)- kaže on.
„Zorka boje“, odnosno „Zorka Color“, privatizovana je 2002. godine. U junu 2011. godine prodata je finskoj kompaniji Tikkurila, koja je u decembru 2017. godine prodala akcijski kapital u Srbiji lokalnom menadžmentu. Fabrika od 16. januara 2018. godine nosi ime Gudmark Group.
Grad koji je živeo od fabrike
Istorija „Zorke“ ne može se odvojiti od istorije Šapca. Od njenih prihoda građeni su stanovi, obrazovne i ustanove kulture, sportski objekti i druga gradska infrastruktura. Samo za radnike izgrađeno je oko 3.000 stanova, sa naseljima Benska bara i Trkalište.
U „Zorki“ su postojala odmarališta, sportski kolektivi, kulturne ustanove, a imala je i svoj medij. Posebno mesto imala je Viša hemijska škola, iz koje je trebalo da izraste još snažnija veza fabrike sa obrazovanjem i istraživanjem.
Kovačević smatra da je upravo ta veza mogla da bude osnova za sledeću fazu razvoja Šapca.
-Trebalo je da se ovde napravi baza za primenjena istraživanja i da se znanje prenosi dalje, tehnološkim institutima u Beogradu. Šabac je imao ljude, imao je fabriku, imao je znanje. Ta šansa je izgubljena. Kad izgubite proizvodnju, izgubite i znanje koje ide uz nju. A kada izgubite ljude koji su trideset godina radili taj posao, ne možete samo da kupite novu mašinu i kažete da ste vratili fabriku. Mašina nije fabrika. Fabrika su ljudi koji znaju šta sa njom da rade- ističe.
Kovačević je u „Zorku“ ušao u trenutku kada je jedan njen pogon praktično stajao. Poslednje godine proveo je pokušavajući da održi drugi, sa 450 ljudi koji su još znali šta treba da rade. Između ta dva datuma stala je čitava jedna industrijska epoha- od fabrike koja je mogla da proizvodi i prodaje, do sistema čije su se fabrike jedna za drugom izdvajale, prodavale ili gasile. Za Kovačevića, zato, priča o „Zorki“ ostaje otvorena na jednom drugom pitanju- koliko je proizvodnje i znanja Srbija mogla da ima da taj industrijski sistem nije prekinut.
-Za mene je „Zorka“ i dalje iznad svih velikih sistema u bivšoj Jugoslaviji. Ona je sačuvala svoju suštinu kroz ljude i kapacitete koji su preživeli. To je bio sistem postavljen na temeljima koji se ne ruše lako, a tek će se pokazati koliko je znanje koje smo tu imali bilo ispred tog vremena- zaključuje Aleksa Kovačević.
Izvor: Elixir Zorka „85 godina tradicije“
Iz serijala „Fabrike koje pamte ljude“. Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Šapca. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva
