Горану Гавриловићу није важно шта ће јести, где ће преспавати, у којој води ће се окупати. У пластенику спава, у Сави се купа, а све што река донесе и однесе за њега је благослов и смисао живота.
– Свако има одлуку у животу, а ја сам се одлучио за ово. Био сам и у Шпанији, и у Америци, Јужној Америци, целој Европи. Али ово – ово је моја Ибица и моји Хаваји, моје све. Јер вода носи, вода лечи, вода је све – са жаром говори овај љубитељ Саве.
То је схвато пре осам година када је нашао свој мир на Сави, између два моста.
– Кад сам први пут дошао на Саву, не могу да опишем, вратило ме је у живот, у детињство. Вратило ми је све оно за шта сам живео у ствари – описује свој поновни контакт са реком и додаје:
– Имам стан на Баиру, кућу у Словенији, није то спорно, али немам стрес. Овде немам стрес, телефон, аутомобиле, не треба ми ни струја. Сви тражимо огромне телевизоре, мени не треба ниједан. Схватиш то кад живиш у природи – прича.
Он је тај склад постигао и уверио се да је за живот довољано мало хране, воде, један кревет и одсуство стреса.
– Купам се једном недељно, иначе у Сави. Кад је хладно одем кући да се окупам. Човек хоће веће, боље, али све ми то имамо овде, све може.
Све може и ништа не мора, то је та филозофија коју је освестио. Каду користи за рециклажу отпада из Саве, а живи у кући од рециклираних материјала.
– Ово је пластеник у ком спавам. Размишљајући како да се сакријем из кише, то ми је било најјефтиније. То су најобичнији кревети купљени на бувљаку. Направио сам конструкцију уз помоћ пријатеља пецароша и показало се јако добро. Шест година ово стоји, потопи киша, све буде мокро. Буде хладно, али имам два ћебета, америчку врећу, покријем се, спавам као беба – у 22 легнем, будим се у 5 ујутру – показује своју окућницу.
Баш као ни за срећу коју Гавра овде живи по шест месеци годишње, све док вода не потопи његов дом.
– Не бринем о енергентима, рату у Украјини, Израелу, ово је мој мир, не интересује ме то.
Ту самује, дружи се, пеца. Живи у природи и у складу са њом.
Овде су најлепша јутра, а излазак сунца има посебну драж. Ова моћна река уноси мир, али и носи изазове за љубитеље воде. Богата рибом рај је пецароше поштоваоце реке који уживају у њеној лепоти.
– Кад се риба ухвати, буди ме аларм. То волим, тај адреналин кад осетим. Трчим да скинем механизам, вађење рибе траје десет минута, али то је довољно за осећај – описује Гавра.
За рибу припрема храну, јер само тако може да рачуна на улов.
Трофеје чува за успомену и доказ да његов улов није само риболовачка прича.
– То чувам због колега рибара јер ипак ту мало постоји сујете. Прелепа крљушт, ни крокодил нема такву – показује савски номад.
Дрва из Саве скупља за припрему хране и грејање кад су вечери хладне. Кад нема улова, онда припрама гулаш, пасуљ, бећарац. Овде се све делиса другарима на води, јер у друштву је и лепе и слађе. И кад нема, уствари има.
– Данас имамо само једну кашику, не знам како се то десило, али то је довољно да сви буду задовољни – прича док пере кашику која се једина затекла данас.
И сви су сити и срећни, било на реци или поред ње.
– Без овога нема живота, ово кад стане, стано сам и ја – истиче Горан док у чамцу одмиче од обале.
Овако нешто тешко је описати док се не доживи.
