Goranu Gavriloviću nije važno šta će jesti, gde će prespavati, u kojoj vodi će se okupati. U plasteniku spava, u Savi se kupa, a sve što reka donese i odnese za njega je blagoslov i smisao života.
– Svako ima odluku u životu, a ja sam se odlučio za ovo. Bio sam i u Španiji, i u Americi, Južnoj Americi, celoj Evropi. Ali ovo – ovo je moja Ibica i moji Havaji, moje sve. Jer voda nosi, voda leči, voda je sve – sa žarom govori ovaj ljubitelj Save.
To je shvato pre osam godina kada je našao svoj mir na Savi, između dva mosta.
– Kad sam prvi put došao na Savu, ne mogu da opišem, vratilo me je u život, u detinjstvo. Vratilo mi je sve ono za šta sam živeo u stvari – opisuje svoj ponovni kontakt sa rekom i dodaje:
– Imam stan na Bairu, kuću u Sloveniji, nije to sporno, ali nemam stres. Ovde nemam stres, telefon, automobile, ne treba mi ni struja. Svi tražimo ogromne televizore, meni ne treba nijedan. Shvatiš to kad živiš u prirodi – priča.
On je taj sklad postigao i uverio se da je za život dovoljano malo hrane, vode, jedan krevet i odsustvo stresa.
– Kupam se jednom nedeljno, inače u Savi. Kad je hladno odem kući da se okupam. Čovek hoće veće, bolje, ali sve mi to imamo ovde, sve može.
Sve može i ništa ne mora, to je ta filozofija koju je osvestio. Kadu koristi za reciklažu otpada iz Save, a živi u kući od recikliranih materijala.
– Ovo je plastenik u kom spavam. Razmišljajući kako da se sakrijem iz kiše, to mi je bilo najjeftinije. To su najobičniji kreveti kupljeni na buvljaku. Napravio sam konstrukciju uz pomoć prijatelja pecaroša i pokazalo se jako dobro. Šest godina ovo stoji, potopi kiša, sve bude mokro. Bude hladno, ali imam dva ćebeta, američku vreću, pokrijem se, spavam kao beba – u 22 legnem, budim se u 5 ujutru – pokazuje svoju okućnicu.
Baš kao ni za sreću koju Gavra ovde živi po šest meseci godišnje, sve dok voda ne potopi njegov dom.
– Ne brinem o energentima, ratu u Ukrajini, Izraelu, ovo je moj mir, ne interesuje me to.
Tu samuje, druži se, peca. Živi u prirodi i u skladu sa njom.
Ovde su najlepša jutra, a izlazak sunca ima posebnu draž. Ova moćna reka unosi mir, ali i nosi izazove za ljubitelje vode. Bogata ribom raj je pecaroše poštovaoce reke koji uživaju u njenoj lepoti.
– Kad se riba uhvati, budi me alarm. To volim, taj adrenalin kad osetim. Trčim da skinem mehanizam, vađenje ribe traje deset minuta, ali to je dovoljno za osećaj – opisuje Gavra.
Za ribu priprema hranu, jer samo tako može da računa na ulov.
Trofeje čuva za uspomenu i dokaz da njegov ulov nije samo ribolovačka priča.
– To čuvam zbog kolega ribara jer ipak tu malo postoji sujete. Prelepa krljušt, ni krokodil nema takvu – pokazuje savski nomad.
Drva iz Save skuplja za pripremu hrane i grejanje kad su večeri hladne. Kad nema ulova, onda priprama gulaš, pasulj, bećarac. Ovde se sve delisa drugarima na vodi, jer u društvu je i lepe i slađe. I kad nema, ustvari ima.
– Danas imamo samo jednu kašiku, ne znam kako se to desilo, ali to je dovoljno da svi budu zadovoljni – priča dok pere kašiku koja se jedina zatekla danas.
I svi su siti i srećni, bilo na reci ili pored nje.
– Bez ovoga nema života, ovo kad stane, stano sam i ja – ističe Goran dok u čamcu odmiče od obale.
Ovako nešto teško je opisati dok se ne doživi.
