Da li znate da je iz jednog šabačkog šora potekao čovek koji je iskovao prvi srpski zlatnik, oblikovao modernu srpsku državu i bio jedan od najobrazovanijih Srba svoga vremena? Ili da je iz iste porodice potekao daroviti pesnik čiji je život tragično prekinula duševna bolest? Obojica su ponikla iz šabačkog Rabadžiluka.
Šabački Rabadžiluk, kraj koji je u 19. veku živeo između varoši i sela, između zanata i prvih obrazovanih porodica, iznedrio je dvojicu Vladimira Jovanovića koji su ostavili dubok trag u srpskoj kulturnoj i političkoj istoriji. Iako su pripadali istoj porodici, njihove životne putanje bile su različite. Stariji, Vladimir I. Jovanović, bio je državnik, ekonomista, politički mislilac, publicista i prevodilac, jedan od najobrazovanijih Srba svoga vremena i čovek koji je snažno uticao na oblikovanje moderne srpske države. Njegov sestrić Vladimir M. Jovanović ostao je upamćen kao daroviti pesnik, profesor i prevodilac, čiji je život obeležila teška duševna bolest, zbog čega je njegovo delo vremenom palo u zaborav.
(Izvor: https://sr.wikipedia.org/wiki/)
Vladimir Ilija Jovanović rođen je u Šapcu 28. septembra 1833. godine, u porodici šabačkog ćurčije Ilije Jovanovića i Anđelije Spužić, unuke Karađorđevog vojvode Ostoje Spužića. Osnovnu školu i nižu gimnaziju završio je u rodnom gradu, a školovanje nastavio u Beogradu, da bi kao državni pitomac studirao agronomiju u Mađarskoj i ekonomiju u Nemačkoj. Putovanja po Francuskoj, Belgiji, Holandiji, Danskoj i Austriji približila su mu ideje zapadnoevropskog liberalizma i parlamentarizma, koje će kasnije dosledno zastupati.
Kao urednik „Srbskih novina“ nije pristajao na kompromise. Zbog tekstova koji nisu bili po volji beogradskim vlastima, knez Miloš ga je 1860. godine otpustio iz državne službe i proterao iz Srbije. Boravio je u Briselu i Londonu, a u zemlju se vratio tek posle Miloševe smrti.
Iako su ga politička uverenja više puta odvodila u emigraciju, Vladimir I. Jovanović nije prestajao da radi u korist Srbije. Bio je član Društva srpske slovesnosti, profesor političke ekonomije na Velikoj školi, vladin izaslanik u evropskim prestonicama i jedan od najistaknutijih predstavnika Liberalne stranke. Posle atentata na kneza Mihaila bio je osumnjičen za učešće u zaveri, ali ga je Peštanski sud oslobodio usled nedostatka dokaza.
Od 1873. godine nalazio se na različitim državnim dužnostima, a kao ministar finansija ostao je upamćen po kovanju prvog srpskog zlatnika 1878. godine. U svojim memoarima ostavio je svedočanstvo o ponudi francuskog preduzimača da mu isplati 50.000 franaka od dobiti prilikom sklapanja ugovora o kovanju novca. Ponudu je odbio, smatrajući da samo obavlja posao za koji ga plaća država, ali je izdejstvovao da isti iznos bude umanjen od cene kovanja u korist srpske državne blagajne. Sam je zabeležio da je francuski preduzimač to nazvao prvim takvim slučajem koji je doživeo u svojoj dugogodišnjoj poslovnoj praksi.
Posle pada liberalne vlade 1880. godine penzionisan je. Govorio je francuski, nemački i engleski jezik, prevodio stručnu literaturu i objavljivao političke, ekonomske i društvene rasprave na srpskom, engleskom i francuskom jeziku. Umro je u Beogradu 3. marta 1922. godine.
Šabac koji je pamtio
Iako je život proveo između Srbije i evropskih prestonica, Vladimir I. Jovanović nikada nije zaboravio grad u kome je odrastao. U svojim „Uspomenama“, koje su tek 1988. godine priređene za štampu, ostavio je dragoceno svedočanstvo o Šapcu prve polovine 19. veka.
Pisao je o ocu Iliji, vrednom i uglednom ćurčiji koji se iz Rume doselio u Šabac, oženio Anđelijom Spužić i stvorio brojnu porodicu. Zabeležio je i sudbine svoje braće, sestara i njihovih potomaka, ostavljajući dragocen rodoslov jedne šabačke porodice.
Još su vredniji njegovi opisi varoši. Sećao se Šapca okruženog baretinama i močvarama, neuređenih puteva koji su posle kiše postajali neprohodni, kuća od pletera i ćerpiča, drvenih krovova, minderluka, kaldrme koje gotovo da nije bilo, ulica osvetljenih samo fenjerima za vreme slava i varoši koja je, kako je sam zapisao, više ličila na veliko selo nego na grad.
Ta svedočanstva danas predstavljaju jedan od najživljih opisa starog Šapca i dragocen istorijski izvor o svakodnevnom životu njegovih stanovnika.
Nasleđe koje je nastavio Slobodan
U braku sa Jelenom Marinković Vladimir I. Jovanović dobio je sina Slobodana i kćer Pravdu. Oba imena tada su prvi put zabeležena kod Srba.
Njegov sin Slobodan V. Jovanović, rođen 1869. godine u Novom Sadu, postao je jedna od najznačajnijih ličnosti srpske nauke i politike 20. veka. Pravnik, istoričar, književnik, profesor i rektor Beogradskog univerziteta, dekan Pravnog fakulteta, predsednik Srpske kraljevske akademije i predsednik jugoslovenske vlade u izbeglištvu, život je okončao u londonskoj emigraciji, daleko od zemlje kojoj je posvetio svoj rad.
Posle Drugog svetskog rata osuđen je u odsustvu, lišen imovine i državljanstva, da bi tek 2007. godine bio sudski rehabilitovan. Njegovi posmrtni ostaci preneti su 2011. godine u Beograd, gde počiva u Aleji zaslužnih građana.
Ipak, veličina Slobodana V. Jovanovića vremenom je bacila senku na delo njegovog oca. Istoričari će kasnije ukazivati da je Vladimir I. Jovanović pripadao onoj generaciji koja je znanjem, političkom mišlju i ličnom požrtvovanošću snažno uticala na razvoj moderne srpske države.
Pesnik koga je život nadjačao
Dok je Vladimir I. Jovanović gradio političku i intelektualnu istoriju Srbije, njegov sestrić Vladimir M. Jovanović ostavljao je trag u srpskoj književnosti. Rođen je 27. marta 1859. godine u Šapcu, kao sin Jovana Markovića, abadžije, i Božice Jovanović, sestre Vladimira I. Jovanovića. Sudbina mu je, međutim, već u najranijem detinjstvu nametnula teret koji će ga pratiti do kraja života.
Njegov otac, koji je po majčinoj liniji nasledio tešku duševnu bolest, izvršio je samoubistvo kada je Vlada imao svega tri godine. Iako je porodica posedovala kuću, plac i solidne prihode od zanata, imanje je vremenom gotovo nestalo. Posle dugova i rasprodaje, Božica je uspela da u Rabadžiluku podigne skromnu kuću sa velikim dvorištem, u kojoj je sama podizala sina.
U školu je upisan pod majčinim prezimenom Jovanović, koje je zadržao do kraja života. Savremenici su različito tumačili kako je do toga došlo- jedni su smatrali da ga je majka tako upisala kao udovica, dok su drugi beležili da je kum, prota Janaćko Jovanović, prilikom upisa greškom rekao da je „Jovanov sin“. Kako god bilo, Vladimir Marković postao je Vladimir M. Jovanović.
Osnovnu školu i nižu gimnaziju završio je u Šapcu, a potom nastavio školovanje u Beogradu, gde ga je prihvatio ujak Vladimir I. Jovanović. Maturirao je 1877. godine u prvoj generaciji maturanata u Srbiji, studirao istoriju i filozofiju na Velikoj školi, a istovremeno radio u Ministarstvu prosvete i Državnoj štampariji. Iako je bio izabran za državnog pitomca u Francuskoj, zbog narušenog zdravlja i majčine brige nikada nije otputovao.
O njegovoj privrženosti majci Aleksandar Arnautović je zapisao:
„On nije imao onakav kult porodice i majke kakav je bio u Lazarevića, ali i on je, kao taj njegov zemljak, često morao da uguši svoje ja pred autoritetom ili bar zahvalnim poštovanjem majke; često je morao biti veliko a poslušno dete.“
Posle službe u Valjevu, gde se družio sa Ljubom Nenadovićem, 1885. godine vratio se u rodni Šabac i postao profesor Šabačke gimnazije.
Profesor koga su učenici pamtili
Deset godina provedenih u Šabačkoj gimnaziji predstavljale su najznačajniji period njegovog rada. Predavao je srpski jezik i istoriju, a učenici su ga pamtili kao blagog, strpljivog i uvek dobro raspoloženog profesora.
Kako je zapisao Vladimir Stanimirović, „uvek raspoložen i oran za posao ulazio u razred“. Nije voleo jedino razgovor u vreme nastave, a ponekad je i sam govorio u stihovima, što je kod učenika ostavljalo snažan utisak.
Naredni stihovi na ovu temu govore o budućem proleterskom pesniku Kosti Abraševiću:
„Nek Kosta ćuti
Da se nastavnik ne naljuti
Jer će imati posla pruti.“
Bio je veoma aktivan i van učionice. Sarađivao je sa Andrijom Slavujem i „Šabačkim glasnikom“, a upravo njegovom preporukom u listu je objavljen prvi književni rad Janka Veselinovića, posle čega je u Slavujevoj štampariji štampana i prva Jankova knjiga „Slike iz seoskog života“. Za svoj prosvetni i društveni rad odlikovan je Ordenom Svetog Save V reda.
Istovremeno je objavljivao poeziju i prevode. Još kao sedamnaestogodišnjak počeo je da piše stihove, a kasnije su usledile knjige „Crtice iz samačkog života“, „Iz detinjstva“, „Ašikov grob“, „Amazonke“, „Pogašene zvezde“, „Iz bračnog života“, kao i prevodi stranih autora.
Ipak, iza mirnog profesorskog života krila se duboka lična drama. Savremenici su svedočili o velikoj privrženosti majci, koja je snažno uticala na njegove životne odluke. Odrekao se školovanja u Francuskoj, a potom i velike ljubavi, o čemu je kasnije pisao u stihovima. Aleksandar Arnautović video je u tome još jednu žrtvu patrijarhalnog vaspitanja i bezuslovne sinovljeve odanosti majci.
Poslednje godine i dug put iz zaborava
Bolest koju je nasledio od oca postepeno je uzimala maha. Isprva su to bili tek povremeni duševni poremećaji, ali su vremenom postajali sve teži. Iako je 1895. godine premešten u Beograd u nadi da će mu promena sredine pomoći, zdravlje se naglo pogoršavalo. Jovan Skerlić je kasnije zapisao da se „duh njegov zavio u večiti mrak“.
Posle penzionisanja vratio se sa majkom u Šabac. Danima je ostajao u svojoj bašti, među ružama, karanfilima i vrbenama, okružen knjigama, pticama i psom Linetom, kome je nameravao da posveti svoje pesme. Sve ređe je pisao, sve više se povlačio od ljudi.
„Cveće, tice i knjige bilo je njegovo društvo…“, svedočila je Božica Marković Aleksandru Arnautoviću pored grobnog kamena svoga jedinca.
Pred sam kraj života, zabeležio je Aleksandar Arnautović, grlio je svoje knjige ponavljajući: „Knjige moje“. Poslednje večeri, podigavši pogled ka kandilu pred ikonom, tiho je izgovorio samo jednu reč: „Mamo“.
Preminuo je 1. avgusta 1899. godine. Sutradan je sahranjen na Donjošorskom groblju. Svi izveštaji o sahrani bili su saglasni u jednom- Srbija je izgubila darovitog pesnika čiji je život okončan prerano.
Tri godine pre smrti, o njemu je nakon susreta 1896. godine u Beogradu, Jeremija Živanović rekao: „Na njemu novo crno salonsko ruvo, ali u čudnom neredu, izgužvano, isprljano, bez reda zakopčano, iz kaputa visi bela džepna maramica; žuto- mrko simpatično ali uvelo lice pruža žalosnu sliku;… celokupni utisak težak, neprijatan, jezovit.“
Majka Božica podigla mu je nadgrobni spomenik od belog kararskog mermera.
Na drugoj strani spomenika urezani su pesnikovi stihovi: „Srce moje mir i spokoj traži. Sit sam sveta i njegovih draži.“
Božica je do svoje smrti čuvala njegove knjige. Potom su dospele u Šabačku gimnaziju kao dragocen poklon. Od 2014. godine o pesnikovom spomeniku stara se Grad Šabac.
Dve sudbine, jedno nasleđe
Jedan Vladimir Jovanović ostavio je neizbrisiv trag u političkoj, ekonomskoj i intelektualnoj istoriji Srbije. Drugi je svoje mesto našao u poeziji, prosveti i prevodilaštvu, ali je zbog tragične životne sudbine i prerane smrti ostao u senci savremenika.
Obojica su ponikla iz istog šabačkog Rabadžiluka. Jedan je Srbiju predstavljao u evropskim prestonicama i učestvovao u stvaranju njenih institucija, a drugi je u učionici, knjizi i stihu ostavio tih, ali dubok trag. Dve različite životne putanje, ali isti početak u šabačkom Rabadžiluku, odakle su potekli i državnik koji je obeležio jedno doba i pesnik čije delo zaslužuje da ponovo bude pročitano.
Izvor: Stana Munjić i Slavko Bogojević „Priče iz Rabadžijskog šora“
