Да ли знате да је из једног шабачког шора потекао човек који је исковао први српски златник, обликовао модерну српску државу и био један од најобразованијих Срба свога времена? Или да је из исте породице потекао даровити песник чији је живот трагично прекинула душевна болест? Обојица су поникла из шабачког Рабаџилука.
Шабачки Рабаџилук, крај који је у 19. веку живео између вароши и села, између заната и првих образованих породица, изнедрио је двојицу Владимира Јовановића који су оставили дубок траг у српској културној и политичкој историји. Иако су припадали истој породици, њихове животне путање биле су различите. Старији, Владимир И. Јовановић, био је државник, економиста, политички мислилац, публициста и преводилац, један од најобразованијих Срба свога времена и човек који је снажно утицао на обликовање модерне српске државе. Његов сестрић Владимир М. Јовановић остао је упамћен као даровити песник, професор и преводилац, чији је живот обележила тешка душевна болест, због чега је његово дело временом пало у заборав.
(Извор: https://sr.wikipedia.org/wiki/)
Владимир Илија Јовановић рођен је у Шапцу 28. септембра 1833. године, у породици шабачког ћурчије Илије Јовановића и Анђелије Спужић, унуке Карађорђевог војводе Остоје Спужића. Основну школу и нижу гимназију завршио је у родном граду, а школовање наставио у Београду, да би као државни питомац студирао агрономију у Мађарској и економију у Немачкој. Путовања по Француској, Белгији, Холандији, Данској и Аустрији приближила су му идеје западноевропског либерализма и парламентаризма, које ће касније доследно заступати.
Као уредник „Србских новина“ није пристајао на компромисе. Због текстова који нису били по вољи београдским властима, кнез Милош га је 1860. године отпустио из државне службе и протерао из Србије. Боравио је у Бриселу и Лондону, а у земљу се вратио тек после Милошеве смрти.
Иако су га политичка уверења више пута одводила у емиграцију, Владимир И. Јовановић није престајао да ради у корист Србије. Био је члан Друштва српске словесности, професор политичке економије на Великој школи, владин изасланик у европским престоницама и један од најистакнутијих представника Либералне странке. После атентата на кнеза Михаила био је осумњичен за учешће у завери, али га је Пештански суд ослободио услед недостатка доказа.
Од 1873. године налазио се на различитим државним дужностима, а као министар финансија остао је упамћен по ковању првог српског златника 1878. године. У својим мемоарима оставио је сведочанство о понуди француског предузимача да му исплати 50.000 франака од добити приликом склапања уговора о ковању новца. Понуду је одбио, сматрајући да само обавља посао за који га плаћа држава, али је издејствовао да исти износ буде умањен од цене ковања у корист српске државне благајне. Сам је забележио да је француски предузимач то назвао првим таквим случајем који је доживео у својој дугогодишњој пословној пракси.
После пада либералне владе 1880. године пензионисан је. Говорио је француски, немачки и енглески језик, преводио стручну литературу и објављивао политичке, економске и друштвене расправе на српском, енглеском и француском језику. Умро је у Београду 3. марта 1922. године.
Шабац који је памтио
Иако је живот провео између Србије и европских престоница, Владимир И. Јовановић никада није заборавио град у коме је одрастао. У својим „Успоменама“, које су тек 1988. године приређене за штампу, оставио је драгоцено сведочанство о Шапцу прве половине 19. века.
Писао је о оцу Илији, вредном и угледном ћурчији који се из Руме доселио у Шабац, оженио Анђелијом Спужић и створио бројну породицу. Забележио је и судбине своје браће, сестара и њихових потомака, остављајући драгоцен родослов једне шабачке породице.
Још су вреднији његови описи вароши. Сећао се Шапца окруженог баретинама и мочварама, неуређених путева који су после кише постајали непроходни, кућа од плетера и ћерпича, дрвених кровова, миндерлука, калдрме које готово да није било, улица осветљених само фењерима за време слава и вароши која је, како је сам записао, више личила на велико село него на град.
Та сведочанства данас представљају један од најживљих описа старог Шапца и драгоцен историјски извор о свакодневном животу његових становника.
Наслеђе које је наставио Слободан
У браку са Јеленом Маринковић Владимир И. Јовановић добио је сина Слободана и кћер Правду. Оба имена тада су први пут забележена код Срба.
Његов син Слободан В. Јовановић, рођен 1869. године у Новом Саду, постао је једна од најзначајнијих личности српске науке и политике 20. века. Правник, историчар, књижевник, професор и ректор Београдског универзитета, декан Правног факултета, председник Српске краљевске академије и председник југословенске владе у избеглиштву, живот је окончао у лондонској емиграцији, далеко од земље којој је посветио свој рад.
После Другог светског рата осуђен је у одсуству, лишен имовине и држављанства, да би тек 2007. године био судски рехабилитован. Његови посмртни остаци пренети су 2011. године у Београд, где почива у Алеји заслужних грађана.
Ипак, величина Слободана В. Јовановића временом је бацила сенку на дело његовог оца. Историчари ће касније указивати да је Владимир И. Јовановић припадао оној генерацији која је знањем, политичком мишљу и личном пожртвованошћу снажно утицала на развој модерне српске државе.
Песник кога је живот надјачао
Док је Владимир И. Јовановић градио политичку и интелектуалну историју Србије, његов сестрић Владимир М. Јовановић остављао је траг у српској књижевности. Рођен је 27. марта 1859. године у Шапцу, као син Јована Марковића, абаџије, и Божице Јовановић, сестре Владимира И. Јовановића. Судбина му је, међутим, већ у најранијем детињству наметнула терет који ће га пратити до краја живота.
Његов отац, који је по мајчиној линији наследио тешку душевну болест, извршио је самоубиство када је Влада имао свега три године. Иако је породица поседовала кућу, плац и солидне приходе од заната, имање је временом готово нестало. После дугова и распродаје, Божица је успела да у Рабаџилуку подигне скромну кућу са великим двориштем, у којој је сама подизала сина.
У школу је уписан под мајчиним презименом Јовановић, које је задржао до краја живота. Савременици су различито тумачили како је до тога дошло- једни су сматрали да га је мајка тако уписала као удовица, док су други бележили да је кум, прота Јанаћко Јовановић, приликом уписа грешком рекао да је „Јованов син“. Како год било, Владимир Марковић постао је Владимир М. Јовановић.
Основну школу и нижу гимназију завршио је у Шапцу, а потом наставио школовање у Београду, где га је прихватио ујак Владимир И. Јовановић. Матурирао је 1877. године у првој генерацији матураната у Србији, студирао историју и филозофију на Великој школи, а истовремено радио у Министарству просвете и Државној штампарији. Иако је био изабран за државног питомца у Француској, због нарушеног здравља и мајчине бриге никада није отпутовао.
О његовој привржености мајци Александар Арнаутовић је записао:
„Он није имао онакав култ породице и мајке какав је био у Лазаревића, али и он је, као тај његов земљак, често морао да угуши своје ја пред ауторитетом или бар захвалним поштовањем мајке; често је морао бити велико а послушно дете.“
После службе у Ваљеву, где се дружио са Љубом Ненадовићем, 1885. године вратио се у родни Шабац и постао професор Шабачке гимназије.
Професор кога су ученици памтили
Десет година проведених у Шабачкој гимназији представљале су најзначајнији период његовог рада. Предавао је српски језик и историју, а ученици су га памтили као благог, стрпљивог и увек добро расположеног професора.
Како је записао Владимир Станимировић, „увек расположен и оран за посао улазио у разред“. Није волео једино разговор у време наставе, а понекад је и сам говорио у стиховима, што је код ученика остављало снажан утисак.
Наредни стихови на ову тему говоре о будућем пролетерском песнику Кости Абрашевићу:
„Нек Коста ћути
Да се наставник не наљути
Јер ће имати посла прути.“
Био је веома активан и ван учионице. Сарађивао је са Андријом Славујем и „Шабачким гласником“, а управо његовом препоруком у листу је објављен први књижевни рад Јанка Веселиновића, после чега је у Славујевој штампарији штампана и прва Јанкова књига „Слике из сеоског живота“. За свој просветни и друштвени рад одликован је Орденом Светог Саве В реда.
Истовремено је објављивао поезију и преводе. Још као седамнаестогодишњак почео је да пише стихове, а касније су уследиле књиге „Цртице из самачког живота“, „Из детињства“, „Ашиков гроб“, „Амазонке“, „Погашене звезде“, „Из брачног живота“, као и преводи страних аутора.
Ипак, иза мирног професорског живота крила се дубока лична драма. Савременици су сведочили о великој привржености мајци, која је снажно утицала на његове животне одлуке. Одрекао се школовања у Француској, а потом и велике љубави, о чему је касније писао у стиховима. Александар Арнаутовић видео је у томе још једну жртву патријархалног васпитања и безусловне синовљеве оданости мајци.
Последње године и дуг пут из заборава
Болест коју је наследио од оца постепено је узимала маха. Испрва су то били тек повремени душевни поремећаји, али су временом постајали све тежи. Иако је 1895. године премештен у Београд у нади да ће му промена средине помоћи, здравље се нагло погоршавало. Јован Скерлић је касније записао да се „дух његов завио у вечити мрак“.
После пензионисања вратио се са мајком у Шабац. Данима је остајао у својој башти, међу ружама, каранфилима и врбенама, окружен књигама, птицама и псом Линетом, коме је намеравао да посвети своје песме. Све ређе је писао, све више се повлачио од људи.
„Цвеће, тице и књиге било је његово друштво…“, сведочила је Божица Марковић Александру Арнаутовићу поред гробног камена свога јединца.
Пред сам крај живота, забележио је Александар Арнаутовић, грлио је своје књиге понављајући: „Књиге моје“. Последње вечери, подигавши поглед ка кандилу пред иконом, тихо је изговорио само једну реч: „Мамо“.
Преминуо је 1. августа 1899. године. Сутрадан је сахрањен на Доњошорском гробљу. Сви извештаји о сахрани били су сагласни у једном- Србија је изгубила даровитог песника чији је живот окончан прерано.
Три године пре смрти, о њему је након сусрета 1896. године у Београду, Јеремија Живановић рекао: „На њему ново црно салонско руво, али у чудном нереду, изгужвано, испрљано, без реда закопчано, из капута виси бела џепна марамица; жуто- мрко симпатично али увело лице пружа жалосну слику;… целокупни утисак тежак, непријатан, језовит.“
Мајка Божица подигла му је надгробни споменик од белог карарског мермера.
На другој страни споменика урезани су песникови стихови: „Срце моје мир и спокој тражи. Сит сам света и његових дражи.“
Божица је до своје смрти чувала његове књиге. Потом су доспеле у Шабачку гимназију као драгоцен поклон. Од 2014. године о песниковом споменику стара се Град Шабац.
Две судбине, једно наслеђе
Један Владимир Јовановић оставио је неизбрисив траг у политичкој, економској и интелектуалној историји Србије. Други је своје место нашао у поезији, просвети и преводилаштву, али је због трагичне животне судбине и преране смрти остао у сенци савременика.
Обојица су поникла из истог шабачког Рабаџилука. Један је Србију представљао у европским престоницама и учествовао у стварању њених институција, а други је у учионици, књизи и стиху оставио тих, али дубок траг. Две различите животне путање, али исти почетак у шабачком Рабаџилуку, одакле су потекли и државник који је обележио једно доба и песник чије дело заслужује да поново буде прочитано.
Извор: Стана Муњић и Славко Богојевић „Приче из Рабаџијског шора“
