Bogoljub Pantelić iz sela Mrovska, jedini je stolar u opštini Vladimirci koji je i danas ostao veran ovom zanatu. Još kao dečak savladao je stolarske veštine, a ceo život obrađivao drvo isključivo ručnim alatima. I pored toga, nije bilo komada nameštaja, alatke ili upotrebnog predmeta koji nije mogao da uradi svojim rukama.
Sve što je stalo u radionicu podno kuće Pantelića, Bogoljubovih je ruku delo. Uredno složen ručni alat, vredne i spretne ruke i komadi bora i oraha, dovoljni su ovom vrsnom zanatliji da stvori sve što očima vidi.
Ovde sve ima svoj red. Dleta, čekići, macole, ručne testere i lenjiri uredno su složeni na zidu, na dohvat vrednih ruku. Dok pokazuje sekiru koja je prvi alat za grubu obradu drveta, objašnjava da mu je ona donela sve što danas ima.
– Ova bradva je donela veću dobit nego bilo koja savremena stolarska mašina – pokazuje Bogoljub sekiru za koju je sam uradio dršku.
Ta sekira nije otišla u penziju ni danas kao ni Bogoljub, iako je na pragu sedme decenije života. Jedan je od retkih koji svojim rukam od drveta može da napravi sve što neko zamisli.
– Ovo je deo takozvanih šaraga koje idu pozadi na kolima, gde se lica naslone koja se voze u konjskoj zaprezi. Ovo je, recimo, detalj od stolica koje sam ja radio. To je prednji deo nogara. Ovo je zadnji deo stolice, odnosno naslon – pokazuje svoje rukotvorine.
Kad u stolarsku stegu pričvrsti komad, ovaj vrsni drvodelji precizno i sigurno manipuliše drvetom.
Dok glača žilavo drvo oraha, razmišlja samo o predmetu koji će izađi ispod, sekire, kesera i dleta. I tako već pet decenija.
– Svojevremeno sam sa svojih osamnaest godina jednom lovcu napravio kundak za pušku. On je isto bio majstor, ali kaže mi, ti si mlađi, ti ćeš bolje uraditi. Pokojni otac me grdio, kaže, nemoj se brukati i sramotiti. I ja sam sam to uradio devedeset odsto kao da je industrijski proizveden – priča.
I sve što je stvorio bilo je takvo, prozori, stolice, ograde, delovi za volovska kola, urađeni njegovom rukom uz pomoć samo nekoliko alatki.
Turpije i šmirgle u njegovim rukama klize kao po ledu. Dleta koristi za rezanje, oblikovanje, uklanjanje materijala i izradu detalja na drvenim površinama. Njihovu oštricu postavlja na drvenu površinu pod odgovarajućim uglom, a zatim udara po dršci dletom. čekićem ili macolom kako bi se oštrica prodrla u drvo. Veština i preciznost drvodelje su ključni za postizanje željenog oblika i završne obrade. Ovde se to vidi na svakom predmetu koji izađe ispod stege.
– Ranije drvo nije bilo rezano sa testerom. Prvo se rascepi komad određene debljine iz čega može da nastane ono što je predviđeno. I onda sa ovom sekirom otešem, a posle sa ovim rendićem, prvo sa grubim, pa onda ovim finim za detalje. Tako se radi kad je u pitanju predmet pod pravim uglom. A za detalje, gde ne može rendić da priđe, ja koristim maku. Sa makom obradim željeni oblik. To oduzima dosta vremena, ali je takav posao bio plaćen – priča vremešni majstor.
Najviše novca doneo mu je jaram za volove, koji se u to vreme veoma cenio.
– Od težih poslova gde se više tražila umetnost i znanje je ovaj jaram za zaprežna kola. Napravljen je od oraha. To je retko ko u to vreme znao da uradi da bude takvo da životinje podnesu lepo a da vrat ne oštete. Ovo vuče sav teret. Ovde se stavi vrat od jedne životinje a ovamo drugi. Između se stavi ruda ili lanac kada se ore ili drlja. Ovaj predmet se dosta tražio jer se brzo trošio – priča majstor kome je baš, simbolično, jaram doneo malo bogatstvo.
Čarobno drvo i ruke veštom zanatliji su u krvi. Bio je i kolar i stolar, svestan da ispunjava dedi želju i ostane na svom imanju u selu Mrovska.
– Sa šesnaest, sedamnaest godina sam znao u potpunosti ovaj zanat da radim. Počeo sam čim sam četvrti razred završio, a samo četiri godine škole imam. Takvo je vreme bilo. Bio sam među petoro dece u odeljenju, jedan od boljih, odličan đak. Otac je platio kaznu jer je rešio da me više ne školuje. I ne kajem se. Kada bi se ponovo rodio, išao bih istim putem, a samo gde sam grešio, popravio bih – priča zadovoljan svojim životom.
Ipak, taj put nije bio nije nimalo lak. Tražio je snagu i spretnost, i nadasve vešto rukovanje samo ručnim alatkama.
– Ovaj alat služi za šare na nameštaju, recimo neke detalje, za neke ukrasne lajsne. Onda ovaj rendić je za krila od prozora i oko vrata, da vazduh ne struji – priča.
Ispod njegove vešte ruke izašlo je na stotine proizvoda od drveta. Poput Đepeta pravio je nestvarne predmete i stvari, a i kad je stigla savremena mašina, ostao je veran ručnoj izradi.
– Drvo je plemenito. Te mašine donose veću dobit i više čoveka zamaraju a manje se duša nauživa. Recimo, ti kad radiš sa mašinom, ti žuriš samo da što više uradiš a dok radiš ručno ti moraš da uživaš. To odmara čoveka, barem mene – priča Bogoljub.
Iako je obrada drveta jedan od najstarijih i najcenjenijih zanata, koji i danas zauzima posebno mesto u svetu umetnosti i dizajna, ovaj stari tradicionalni zanat je u fazi zaborava.
Bogoljub je ipak ostavio pečat za divljenje i nezaborav jer u dvorištu gde živi sve što je od drveta njegovih je ruku delo.
– Sve ovo što vidite od drveta, to je moja rukotvorina. Ova terasa, nova kuća što je sagrađena, ekonomska zgrada, radionica, ograda, senjak štala, kapija – pokazuje ponosno svojih ruku dela.
Njegove rukotvorine su i u manastiru Kaona. U radionici je i komad koji je rezbario njegov sin, ali nije nastavio zanat, pa je Bogoljub ostao usamljen u Posavotamnavi da u ovim godinama glača i struže drvo.
Projekat je sufinansiran iz budžeta Opštine Vladimirci. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
