Богољуб Пантелић из села Мровска, једини је столар у општини Владимирци који је и данас остао веран овом занату. Још као дечак савладао је столарске вештине, а цео живот обрађивао дрво искључиво ручним алатима. И поред тога, није било комада намештаја, алатке или употребног предмета који није могао да уради својим рукама.
Све што је стало у радионицу подно куће Пантелића, Богољубових је руку дело. Уредно сложен ручни алат, вредне и спретне руке и комади бора и ораха, довољни су овом врсном занатлији да створи све што очима види.
Овде све има свој ред. Длета, чекићи, мацоле, ручне тестере и лењири уредно су сложени на зиду, на дохват вредних руку. Док показује секиру која је први алат за грубу обраду дрвета, објашњава да му је она донела све што данас има.
– Ова брадва је донела већу добит него било која савремена столарска машина – показује Богољуб секиру за коју је сам урадио дршку.
Та секира није отишла у пензију ни данас као ни Богољуб, иако је на прагу седме деценије живота. Један је од ретких који својим рукам од дрвета може да направи све што неко замисли.
– Ово је део такозваних шарага које иду позади на колима, где се лица наслоне која се возе у коњској запрези. Ово је, рецимо, детаљ од столица које сам ја радио. То је предњи део ногара. Ово је задњи део столице, односно наслон – показује своје рукотворине.
Кад у столарску стегу причврсти комад, овај врсни дрводељи прецизно и сигурно манипулише дрветом.
Док глача жилаво дрво ораха, размишља само о предмету који ће изађи испод, секире, кесера и длета. И тако већ пет деценија.
– Својевремено сам са својих осамнаест година једном ловцу направио кундак за пушку. Он је исто био мајстор, али каже ми, ти си млађи, ти ћеш боље урадити. Покојни отац ме грдио, каже, немој се брукати и срамотити. И ја сам сам то урадио деведесет одсто као да је индустријски произведен – прича.
И све што је створио било је такво, прозори, столице, ограде, делови за воловска кола, урађени његовом руком уз помоћ само неколико алатки.
Турпије и шмиргле у његовим рукама клизе као по леду. Длета користи за резање, обликовање, уклањање материјала и израду детаља на дрвеним површинама. Њихову оштрицу поставља на дрвену површину под одговарајућим углом, а затим удара по дршци длетом. чекићем или мацолом како би се оштрица продрла у дрво. Вештина и прецизност дрводеље су кључни за постизање жељеног облика и завршне обраде. Овде се то види на сваком предмету који изађе испод стеге.
– Раније дрво није било резано са тестером. Прво се расцепи комад одређене дебљине из чега може да настане оно што је предвиђено. И онда са овом секиром отешем, а после са овим рендићем, прво са грубим, па онда овим финим за детаље. Тако се ради кад је у питању предмет под правим углом. А за детаље, где не може рендић да приђе, ја користим маку. Са маком обрадим жељени облик. То одузима доста времена, али је такав посао био плаћен – прича времешни мајстор.
Највише новца донео му је јарам за волове, који се у то време веома ценио.
– Од тежих послова где се више тражила уметност и знање је овај јарам за запрежна кола. Направљен је од ораха. То је ретко ко у то време знао да уради да буде такво да животиње поднесу лепо а да врат не оштете. Ово вуче сав терет. Овде се стави врат од једне животиње а овамо други. Између се стави руда или ланац када се оре или дрља. Овај предмет се доста тражио јер се брзо трошио – прича мајстор коме је баш, симболично, јарам донео мало богатство.
Чаробно дрво и руке вештом занатлији су у крви. Био је и колар и столар, свестан да испуњава деди жељу и остане на свом имању у селу Мровска.
– Са шеснаест, седамнаест година сам знао у потпуности овај занат да радим. Почео сам чим сам четврти разред завршио, а само четири године школе имам. Такво је време било. Био сам међу петоро деце у одељењу, један од бољих, одличан ђак. Отац је платио казну јер је решио да ме више не школује. И не кајем се. Када би се поново родио, ишао бих истим путем, а само где сам грешио, поправио бих – прича задовољан својим животом.
Ипак, тај пут није био није нимало лак. Тражио је снагу и спретност, и надасве вешто руковање само ручним алаткама.
– Овај алат служи за шаре на намештају, рецимо неке детаље, за неке украсне лајсне. Онда овај рендић је за крила од прозора и око врата, да ваздух не струји – прича.
Испод његове веште руке изашло је на стотине производа од дрвета. Попут Ђепета правио је нестварне предмете и ствари, а и кад је стигла савремена машина, остао је веран ручној изради.
– Дрво је племенито. Те машине доносе већу добит и више човека замарају а мање се душа наужива. Рецимо, ти кад радиш са машином, ти журиш само да што више урадиш а док радиш ручно ти мораш да уживаш. То одмара човека, барем мене – прича Богољуб.
Иако је обрада дрвета један од најстаријих и најцењенијих заната, који и данас заузима посебно место у свету уметности и дизајна, овај стари традиционални занат је у фази заборава.
Богољуб је ипак оставио печат за дивљење и незаборав јер у дворишту где живи све што је од дрвета његових је руку дело.
– Све ово што видите од дрвета, то је моја рукотворина. Ова тераса, нова кућа што је саграђена, економска зграда, радионица, ограда, сењак штала, капија – показује поносно својих руку дела.
Његове рукотворине су и у манастиру Каона. У радионици је и комад који је резбарио његов син, али није наставио занат, па је Богољуб остао усамљен у Посавотамнави да у овим годинама глача и струже дрво.
Пројекат је суфинансиран из буџета Општине Владимирци. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
