Postoje mesta na koja se čovek vraća i kada od njih godinama odlazi. Mesta koja ostanu negde duboko u sećanju, sačuvana u mirisu zemlje, zvuku traktora, starom alatu u dvorištu ili priči koju je nekada slušao od dede. Za Darka Simića, agronoma i poljoprivrednog savetodavca iz Šapca, takvo mesto je dedovina u Jaloviku, u Posavotamnavi. Nije je prodao. Vratio joj se.
Na zemlji svojih predaka podigao je zasad šljiva, obnovio imanje i napravio mali kutak za život. Kupio je mehanizaciju kako bi što više poslova mogao sam da obavlja, a između posla stručnog saradnika u Poljoprivrednoj savetodavnoj i stručnoj službi u Šapcu i rada na svom imanju, kaže, pronašao je ono što mu je nedostajalo – mir.
„Dedovina se ne prodaje“, rečenica je kojom počinje svoju životnu priču Darko Simić.
I ta rečenica kod njega nije ostala samo porodična izreka.
Obećanje dedi
Još dok je studirao, njegov deda želeo je da mu pomogne da započne poljoprivrednu priču. Tada je Darko bio mlad i još nije znao na koju će ga stranu život odvesti.
„To je obećanje dedi. Neko ko je on hteo… Dok sam studirao, on je hteo tada da mi kupi traktor i tako dalje. U tom periodu bio sam mlađi malo, pa nisam razmišljao nešto svojom glavom. Onda sam rekao: ‘Deda, pa ne znam gde će me život odvesti, na koju stranu.’ Međutim, ipak me život odveo na pravu stranu. Vratio sam se ovde, resetovao sam se skroz, što bi rekla deca, i uspeo sam da zamislim da se bavim voćarstvom, iako sam ja po vokaciji ratar“, priča Darko.
Ono što je nekada bila dedovina, danas je ponovo živo imanje.
Na dve parcele podigao je zasade sa po 500 sadnica šljive sorte stenlej. Ove godine voćnjak bi trebalo da pokaže prve ozbiljnije rezultate višegodišnjeg rada.
A Darko je, kako kaže, rešio da većinu posla radi sam.
Traktor kao radna terapija
Posle radnog dana u Šapcu, umesto odmora u gradu, odlazi u Jalovik. Sedne na traktor i nastavlja da radi.
„Čim dođem s posla, ja sednem na traktor. Ono što traktorom, mehanizacijom može da se obavi – super. Ono što ručno mora, naravno, ručno. I verujte mi, ne da mi nije teško, nego čini mi se, sad ću da kažem nešto grotesno, ovo je neka i radna terapija. Tako da sve one frustracije tokom dana ovde mogu da se ispraznim i da napravim lepu priču“, objašnjava Darko.
Zato je vremenom nabavljao i mehanizaciju. Nije želeo da se njegovo imanje pretvori u posao koji će zavisiti od toga da li je neko drugi slobodan da dođe i uradi ono što je potrebno. Želeo je da može sam – od voćnjaka do poslednjeg detalja oko imanja.
I nije mu važno samo da zemlja rađa. Važno mu je i da ono što je nasledio ostane sačuvano.
Plug koji je hranio generacije
U dvorištu posebno mesto ima stari plug. Na prvi pogled, komad poljoprivrednog alata koji je odavno izgubio svoju praktičnu namenu. Za Darka, međutim, on ima vrednost koju novac ne može da izmeri.
„Iz pijeteta prema dedi, naravno, ovaj plug nema cenu. Sad će biti u fazi restauriranja, odnosno vraćanja u neko lepše stanje, i izložiću ga, naravno, u dvorištu da vidi narod. Jer ovaj plug su imali svi, mnogi ga nisu sačuvali. Ovaj plug je odhranio mnogo generacija, zato je zaslužio da bude suvenir u ovom domu.“
Plug je, kaže, radio i devedesetih godina, u vreme sankcija, kada goriva gotovo da nije bilo.
Upravo zato za njega nije samo predmet iz prošlosti. On je svedočanstvo o vremenu u kojem se živelo teže, ali se od zemlje nije odustajalo.
Darko veruje da bi njegov deda danas bio ponosan. Ne samo zbog voćnjaka, već i zbog toga što je njegovo imanje ponovo živo.
„Mislim da bi deda bio ponosan podjednako kao i na voćnjak svog unuka, i na ovu njegovu pomoć. Ne bi morao sad toliko da se finansijski izlaže troškovima, ali mislim da bi bio prezadovoljan kad bi on to video.“
Ognjište koje nije ugašeno
Na dedovini je napravio i malu kućicu. Nije to velika kuća, ali je dovoljna da imanje ponovo ima ono što je nekada bilo najvažnije – ognjište.
Tu je i improvizovana baštica, nekoliko mesta za predah, pogled na krajolik i jutra koja, kaže Darko, imaju posebnu vrednost.
„Mnogo se dobro osećam, zaista. Mislim, sad kad bih rekao u kameru da ujutru, kad ustanem i skuvam kafu i sednem u moju neku bašticu, improvizovanu ovde kod kućice moje, taj osećaj ptica i ovaj predeo, ovaj pogled… Mislim da ne može da se plati“, kaže.
U toj rečenici možda i najbolje stane ono zbog čega se vratio.
Nije se vratio samo da bi zasadio šljive.
Vratio se da obnovi ono što je ostalo iza njegovih predaka i da na toj zemlji napravi prostor koji će pripadati njemu, ali i sačuvati trag onih koji su tu živeli pre njega.
Svoj na svome
U Jaloviku je Darko i inženjer i domaćin. Njegovo stručno znanje pomaže mu da razume zemlju, zasade i potrebe voćnjaka, ali iskustvo koje nosi iz porodice daje svemu tome drugačiji smisao.
Dobro se, kaže, slaže i sa komšijama. Imanje nije zatvoren svet, već deo sela i života koji se ovde još uvek odvija u skladu sa ritmom zemlje.
Dok šljive rastu, on uređuje imanje, obnavlja staru mehanizaciju i čuva predmete koji bi nekome možda izgledali kao zaboravljeni ostaci prošlog vremena.
Njemu nisu zaboravljeni.
Jer dedovina, kada joj se čovek vrati, nije samo komad zemlje. Ona postaje priča o porodici, radu, istrajnosti i pripadanju.
A Darko je svoju priču odlučio da nastavi upravo tamo gde je počela – na zemlji svog dede.
U vremenu kada se mnoga sela prazne, a njive ostaju bez onih koji su ih obrađivali, njegov povratak ima i širu poruku: moguće je otići, školovati se, izgraditi karijeru i ipak se vratiti svom korenu.
Ne da bi se živelo u prošlosti, već da bi se od onoga što je ostalo nasledilo napravilo nešto novo.
U njegovom slučaju – voćnjak, kućica, sačuvano ognjište i jedno jutro u kojem se uz kafu čuju ptice.
I čovek zna da je svoj na svome.
BONUS VIDEO
Iz serijala „Čuvaju zanate i vraćaju život selu“. Projekat je sufinansiran iz budžeta Opštine Vladimirci. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva
