Sa makazama kao sa starim prijateljem – tako decenijama počinje svaki radni dan ovih majstora. U voćnjaku nema žurbe, ali nema ni mesta za grešku: svaki rez traži znanje, iskustvo i sigurnu ruku. Orezivanje nije samo fizički posao, već zanat koji se uči godinama, u tišini redova i pod promenljivim nebom. Na hladnoći, vetru i prvim znacima proleća, oni oblikuju stabla i pripremaju rod koji tek dolazi — jer od jednog dobrog reza često zavisi čitava godina.
Rezidba voća i vinove loze u našim krajevima tradicionalno počinje na Svetog Trifuna, 14. februara, kada voćari simbolično obeležavaju početak nove sezone. Iako orezivanje može da počne još nakon opadanja lišća, najintenzivniji radovi odvijaju se upravo sada — kada su dani duži, a vremenski uslovi pogodniji za rad na otvorenom.
U voćnjacima oko Šapca, među stablima koja tek čekaju prolećno buđenje, čuje se zvuk makaza i kratkih dogovora. Za Gorana Antonića i Vladimira Pujića, ovo je svakodnevica. Iza njih su godine iskustva, pa dnevno orežu i do 200 stabala.
Vladimir, iz sela Gola Glava, zanat je učio i u školi i na terenu, a danas radi rame uz rame sa iskusnijim kolegom.
„Orezivanje nije samo sečenje grana – moraš da znaš kako drvo ‘razmišlja’, gde će da rodi, a gde da odmoriš stablo“, kaže on, ne prekidajući ritam rada.
Pored znanja, neophodni su i dobar alat, sigurna ruka i fizička izdržljivost. Rad po hladnoći, vetru i često nepovoljnim uslovima čini ovaj posao zahtevnim, ali i sve traženijim.
Dobro orezano stablo osnov je dobrog roda, a dobar rezač danas je – retkost. Ovim poslom uglavnom se bave stariji, dok mladi retko pokazuju interesovanje da ga nauče.
Ipak, oni koji su ostali verni ovom zanatu kažu da se od njega može pristojno živeti. Ekipe poput Goranove i Vladimirove imaju pune ruke posla tokom sezone – i siguran prihod.
Jer, kako voćari kažu, godina u voćnjaku počinje upravo sada – od rezidbe. A od toga kako je urađena, zavisi sve što sledi.
