За једне је то било место сигурног провода, за друге уточиште глобалне поткултуре, за већину дух града смештен у ватрени ентеријер, а никада и ни за ког место уходане рутине. Увек и заувек Цепелин – култни кафић града.
Баш такву атмосферу, у кафићу у Улици Мике Митровића, чинили су људи. Док су трештали звуци доброг рокенрола, било је места и за размену супротстављених ставова и разговор истомишљеника. Све то спајао је у једно Цепелин.
Његов моторни погон биле су генерације Шапчана, које су се овде, попут Дуке, подразумевале. После дуже од три деценије, када је недавно кафић поново отворен, евоцирао је успомене.
-Кад сам ушао унутра, имао сам утисак као да сам само изашао да купим цигарете и вратио се. Апсолутно је све остало исто. Наравно, офарбано је, сређено, утегнуто… Али исти ликови, чини ми се чак да су и на истом месту стајали и у истом положају, само старији. Ја сам објаву видео на Фејсу и контактирао сам Пану, Ацу и онда смо отишли. Било је као и 87. године – прича Александар Драгојевић, кога су тада сви знали по надимку Дука.
За неке, као и с краја 1985. када је почео са радом. Остао је непревазиђено градско место. Отворио га је Зоран Пантелић Панта.
-Он је био јако фин момак. Нажалост, умро је пре пар година. Причао је да је тај кафић отворио од новца који је зарадио таксирајући пре и након Олимпијских игара у Сарајеву. Ја сам тад био у војсци и кад сам се вратио, почео сам ту да излазим. Крајем осамдесетих то је била група људи из града која је волела рок музику, ту нису долазили дрипци и слично. Била је понека туча, али се то све завршавало пићем за шанком. Кафић је радио до 23 сата, а после тога, понекад се закључамо, спустимо ролетне и утишамо музику да бисмо још мало уживали. Тада су, сећам се, радили познати полицајци Хашим и Марић, и они су били страх и трепет. Кад отворе врата и протуре брк, ми бежимо као мачке са степеништа – прича Дука.
У првој постави запослених била је Александра Јеремић. У Цепелину је почела да ради почетком 1986. и стекла титулу прве даме која је у овом локалу служила пиће.
-То нам је био џепарац, практично. То су била времена! Радила сам дуже од три године. Сад кад сам отишла поново, осетила сам жал за младошћу. Лепе су то успомене. Ту смо одрасли, проналазили прве љубави. Ја сам свог садашњег супруга ту упознала. Ту смо плакали, пропатили старе љубави, упознали нове… Цепелин је био место где се окупљала наша генерација која је слушала рок музику. Имали смо маршруту – идемо прво у Пел, па у Апис, а онда у Цепелин, који је био крајња станица. Било је јако лепо. Сви смо се знали, уживали у добром друштву и музици – прича Александра.
Ћезена, Брадокс, Јане, Бане, Џига, Ђагила, Сирко, Цоле, Неле, Гембеш, Мића и Слобер Јеремић само су неки којих се сећају из Цепелина. Ту се окупљало друштво са Баира и свако је знао да неће бити сам.
Изнад друштва, ипак је за многе, попут Мишка Панића Пане, била музика. Из Аписа, где је радио целе 1986, на Пантин позив дошао је у Цепелин.
– Долазили сви који су волели рокенрол, а музика је била та која је повезивала и доводила људе у Цепелин. Панта је инсистирао да до десет сати буде диско ритам да би се привукли млади. Ми смо то пуштали до девет, пола десет, а онда, ако он није ту, почнемо да скидамо ту музику. Основни вид комуникације била је музика. Онда ми почнемо да пуштамо рокенрол и тако је било до краја. Врхунац свега тога је било кад пустимо Whitesnake и The Purple. Једна од ударних ствари је била Fool for Your Loving и после тога се, као одјава свега, пуштала Layla и то дуга верзија, са клавирским делом за опуштање. Ми кад пустимо The Purple, ми се толико напалимо, а остане десетак петнаест људи, да узмемо метле и свирамо рокенрол по пола сата. То смо радили свако друго-треће вече – прича Пана и додаје да су експериментисали са музиком, од мање познатих, до тензичних песама.
Био је све осим кафића на путу до градске плаже, јер је имао своје име за које и данас многе вежу непоновљиве успомене.
Био је отворен за све, али није баш свако могао да на прави начин осети и разуме његов дух. За неке је то била само музика, за друге несагледив простор, за треће атмосфера која се само овде могла осетили.
-Ја сам тамо радио око две три године. Имао сам 23 године кад сам почео да радим као конобар. Највише времена сам провео са Сањом и Дарком, а био је ту Чеда Босанац, Фанђо, после је долазио Слава, Бата… Било је ту десетак људи који су оставили траг. Дарко Фриц је био од почетка до краја. Живео је преко пута, па му је било згодно. Ту сам провео своје најбоље младалачке дане. У Цепелину је била посебна атмосфера. Имали смо среће да су људи који су долазили истински волели то место. Атмосферу су чинили људи, јер је ту умело да борави стотину младих, а да буде добра и интимна атмосфера. А преко лета, колико је било унутра, још толико је било напољу. Често сам имао утисак као да сам ушао у неку дискотеку. Овде је била посебна структура људи које си увек ту могао да видиш, попут Дуке, Ћезене, Аце Јевтића, Пане, Славе и многих других. Газда Панта се трудио да у кафићу буде све врхунски. Сећам се да је променио три четири врсте музике јер му је било важно да све буде префињено, да нема шунда, а једанпут годишње је сређивао ентеријер јер му је било битно да све буде беспрекорно – прича Звонко Вркљан, који је у Цепелину радио две године након отварања кафића.
Завршио је у стиховима песме, у којој је главни јунак унео делић атмосфере из Цепелина: Направићу срање јер нисам дечко фин; алкохол, жене и пун је Цепелин.
Тог седмог децембра, 1985. године, скромно је најављено његово свечано отварање, уз бесплатно пиће до 23 часа. Остало се много дуже, као и његов живот.
– Пре тога сам радила у Медаљону, а онда сам дошла у Цепелин у марту 1989. године и остала, са неким прекидима, до 1992. Ту сам излазила, а онда сам почела да радим. Имам једну другарицу којој родитељи никада нису дали да долази у Цепелин јер су имали предрасуде. То је све кренуло јер је екипа ТВ Шабац правила репортажу око дроге, а онда су једну сцену фингирали у кафићу, где је радник телевизије седео у сепареу и глумио наркомана, па је тако кафић доведен у везу са тим. Иначе, то никакве везе нема са Цепелином. Ту је излазило друштво из града, а долазили су младићи и девојке који су после тога ишли у кафану. Чињеница је да су многи долазили због музике, али је било и оних који су долазили због друштва и атмосфере. Ја сам радила и у Апису, у дискотеци у Суботици, али Цепелин је имао специфичну атмосферу, коју нико други није имао. Доживљај је био посебан. Што каже моја кћерка, тај бас кад чујеш, било је нешто неописиво – прича Ана Ђурђевић и подсећа да је музика тог времена била слична по кафићима у граду, а да је све врвело од људи.
Осећај је био као у ваздушној лађи по којој и добио име. Недавно је поново почео са радом. Већина је дошла да осети његов дух и позове младе да га поново оживе. Биће то клуб љубитеља Цепелина, а пиће ће служити они који су некада били за шанком. Баш као некад.
