Za jedne je to bilo mesto sigurnog provoda, za druge utočište globalne potkulture, za većinu duh grada smešten u vatreni enterijer, a nikada i ni za kog mesto uhodane rutine. Uvek i zauvek Cepelin – kultni kafić grada.
Baš takvu atmosferu, u kafiću u Ulici Mike Mitrovića, činili su ljudi. Dok su treštali zvuci dobrog rokenrola, bilo je mesta i za razmenu suprotstavljenih stavova i razgovor istomišljenika. Sve to spajao je u jedno Cepelin.
Njegov motorni pogon bile su generacije Šapčana, koje su se ovde, poput Duke, podrazumevale. Posle duže od tri decenije, kada je nedavno kafić ponovo otvoren, evocirao je uspomene.
-Kad sam ušao unutra, imao sam utisak kao da sam samo izašao da kupim cigarete i vratio se. Apsolutno je sve ostalo isto. Naravno, ofarbano je, sređeno, utegnuto… Ali isti likovi, čini mi se čak da su i na istom mestu stajali i u istom položaju, samo stariji. Ja sam objavu video na Fejsu i kontaktirao sam Panu, Acu i onda smo otišli. Bilo je kao i 87. godine – priča Aleksandar Dragojević, koga su tada svi znali po nadimku Duka.
Za neke, kao i s kraja 1985. kada je počeo sa radom. Ostao je neprevaziđeno gradsko mesto. Otvorio ga je Zoran Pantelić Panta.
-On je bio jako fin momak. Nažalost, umro je pre par godina. Pričao je da je taj kafić otvorio od novca koji je zaradio taksirajući pre i nakon Olimpijskih igara u Sarajevu. Ja sam tad bio u vojsci i kad sam se vratio, počeo sam tu da izlazim. Krajem osamdesetih to je bila grupa ljudi iz grada koja je volela rok muziku, tu nisu dolazili dripci i slično. Bila je poneka tuča, ali se to sve završavalo pićem za šankom. Kafić je radio do 23 sata, a posle toga, ponekad se zaključamo, spustimo roletne i utišamo muziku da bismo još malo uživali. Tada su, sećam se, radili poznati policajci Hašim i Marić, i oni su bili strah i trepet. Kad otvore vrata i proture brk, mi bežimo kao mačke sa stepeništa – priča Duka.
U prvoj postavi zaposlenih bila je Aleksandra Jeremić. U Cepelinu je počela da radi početkom 1986. i stekla titulu prve dame koja je u ovom lokalu služila piće.
-To nam je bio džeparac, praktično. To su bila vremena! Radila sam duže od tri godine. Sad kad sam otišla ponovo, osetila sam žal za mladošću. Lepe su to uspomene. Tu smo odrasli, pronalazili prve ljubavi. Ja sam svog sadašnjeg supruga tu upoznala. Tu smo plakali, propatili stare ljubavi, upoznali nove… Cepelin je bio mesto gde se okupljala naša generacija koja je slušala rok muziku. Imali smo maršrutu – idemo prvo u Pel, pa u Apis, a onda u Cepelin, koji je bio krajnja stanica. Bilo je jako lepo. Svi smo se znali, uživali u dobrom društvu i muzici – priča Aleksandra.
Ćezena, Bradoks, Jane, Bane, Džiga, Đagila, Sirko, Cole, Nele, Gembeš, Mića i Slober Jeremić samo su neki kojih se sećaju iz Cepelina. Tu se okupljalo društvo sa Baira i svako je znao da neće biti sam.
Iznad društva, ipak je za mnoge, poput Miška Panića Pane, bila muzika. Iz Apisa, gde je radio cele 1986, na Pantin poziv došao je u Cepelin.
– Dolazili svi koji su voleli rokenrol, a muzika je bila ta koja je povezivala i dovodila ljude u Cepelin. Panta je insistirao da do deset sati bude disko ritam da bi se privukli mladi. Mi smo to puštali do devet, pola deset, a onda, ako on nije tu, počnemo da skidamo tu muziku. Osnovni vid komunikacije bila je muzika. Onda mi počnemo da puštamo rokenrol i tako je bilo do kraja. Vrhunac svega toga je bilo kad pustimo Whitesnake i The Purple. Jedna od udarnih stvari je bila Fool for Your Loving i posle toga se, kao odjava svega, puštala Layla i to duga verzija, sa klavirskim delom za opuštanje. Mi kad pustimo The Purple, mi se toliko napalimo, a ostane desetak petnaest ljudi, da uzmemo metle i sviramo rokenrol po pola sata. To smo radili svako drugo-treće veče – priča Pana i dodaje da su eksperimentisali sa muzikom, od manje poznatih, do tenzičnih pesama.
Bio je sve osim kafića na putu do gradske plaže, jer je imao svoje ime za koje i danas mnoge vežu neponovljive uspomene.
Bio je otvoren za sve, ali nije baš svako mogao da na pravi način oseti i razume njegov duh. Za neke je to bila samo muzika, za druge nesaglediv prostor, za treće atmosfera koja se samo ovde mogla osetili.
-Ja sam tamo radio oko dve tri godine. Imao sam 23 godine kad sam počeo da radim kao konobar. Najviše vremena sam proveo sa Sanjom i Darkom, a bio je tu Čeda Bosanac, Fanđo, posle je dolazio Slava, Bata… Bilo je tu desetak ljudi koji su ostavili trag. Darko Fric je bio od početka do kraja. Živeo je preko puta, pa mu je bilo zgodno. Tu sam proveo svoje najbolje mladalačke dane. U Cepelinu je bila posebna atmosfera. Imali smo sreće da su ljudi koji su dolazili istinski voleli to mesto. Atmosferu su činili ljudi, jer je tu umelo da boravi stotinu mladih, a da bude dobra i intimna atmosfera. A preko leta, koliko je bilo unutra, još toliko je bilo napolju. Često sam imao utisak kao da sam ušao u neku diskoteku. Ovde je bila posebna struktura ljudi koje si uvek tu mogao da vidiš, poput Duke, Ćezene, Ace Jevtića, Pane, Slave i mnogih drugih. Gazda Panta se trudio da u kafiću bude sve vrhunski. Sećam se da je promenio tri četiri vrste muzike jer mu je bilo važno da sve bude prefinjeno, da nema šunda, a jedanput godišnje je sređivao enterijer jer mu je bilo bitno da sve bude besprekorno – priča Zvonko Vrkljan, koji je u Cepelinu radio dve godine nakon otvaranja kafića.
Završio je u stihovima pesme, u kojoj je glavni junak uneo delić atmosfere iz Cepelina: Napraviću sranje jer nisam dečko fin; alkohol, žene i pun je Cepelin.
Tog sedmog decembra, 1985. godine, skromno je najavljeno njegovo svečano otvaranje, uz besplatno piće do 23 časa. Ostalo se mnogo duže, kao i njegov život.
– Pre toga sam radila u Medaljonu, a onda sam došla u Cepelin u martu 1989. godine i ostala, sa nekim prekidima, do 1992. Tu sam izlazila, a onda sam počela da radim. Imam jednu drugaricu kojoj roditelji nikada nisu dali da dolazi u Cepelin jer su imali predrasude. To je sve krenulo jer je ekipa TV Šabac pravila reportažu oko droge, a onda su jednu scenu fingirali u kafiću, gde je radnik televizije sedeo u separeu i glumio narkomana, pa je tako kafić doveden u vezu sa tim. Inače, to nikakve veze nema sa Cepelinom. Tu je izlazilo društvo iz grada, a dolazili su mladići i devojke koji su posle toga išli u kafanu. Činjenica je da su mnogi dolazili zbog muzike, ali je bilo i onih koji su dolazili zbog društva i atmosfere. Ja sam radila i u Apisu, u diskoteci u Subotici, ali Cepelin je imao specifičnu atmosferu, koju niko drugi nije imao. Doživljaj je bio poseban. Što kaže moja kćerka, taj bas kad čuješ, bilo je nešto neopisivo – priča Ana Đurđević i podseća da je muzika tog vremena bila slična po kafićima u gradu, a da je sve vrvelo od ljudi.
Osećaj je bio kao u vazdušnoj lađi po kojoj i dobio ime. Nedavno je ponovo počeo sa radom. Većina je došla da oseti njegov duh i pozove mlade da ga ponovo ožive. Biće to klub ljubitelja Cepelina, a piće će služiti oni koji su nekada bili za šankom. Baš kao nekad.
