Породица Делић из Дубља засигурно је једна од најбројнијих у Мачви, са шест синова и шест кћери. Када је Живадина супруга пре три године напустила и преудала се, а четворо старијих засновало своје породице, он је остао сам да се брине о осморо деце, од којих је петоро малолетних. Драгана (16) и Милица (14) брину о својим малолетним сестрама Живани (9), Неди (7) и брату Драгољубу (11). Иако живе више него скромно, не жале се и не просе, већ покушавају да зараде за голи живот од пољопривреде и наднице.
Самохрани отац са малолетном децом (Фото: Дистрикт)
Свако јутро Неда пољуби славску икону, помоли се и помисли своју скромну жељу. Тек јој је седам година, али зна шта је немаштина.
– Желела бих да имам лутку и колица – каже кратко, кријући се иза иконе свеца пред којим се и храбри и моли.
Вера у боље сутра је не напушта (Фото: Дистрикт)
Њене играчке су оно што се нађе у дворишту. Ове јесени то су бундеве. Гура их Неда по дворишту и тако се игра. Она је најмлађа од дванаесторо деце у породици Делић.
Дулек је Недина играчка (Фото: Дистрикт)
Четворо њих засновало је своје породице, а осталих осморо живи са оцем у трошној кући без основних услова за живот. У две просторије стало је све, и свих петоро малолетних малишана.
– На овом кревету спавам ја, у доњој половини. Изнад моје главе је Неда, а на овом другом крају спава тата и сестра Живана – прича једанаестогодишњи Драгољуб.
Соба у којој Живана једе, спава и учи (Фото: Дистрикт)
Ту Живана и спава и учи. Поред пећи је стари сто на ком руча, а после тога рашири књиге и свеске. То им је спаваћа и гостинска соба. Кад затреба и трпезарија и шпајз. Дуг је списак оног чему служи тих петнаестак квадрата таман колико и листа њених жеља.
– Волела бих да имам своју собу. То ми највише недостаје. Овде смо сви и преко дана и ноћу – прича на ивици плача.
Трошна кућа у којој живе (Фото: Дистрикт)
Када их је мајка напустила пре три године и оставила, поред њих једанаесторо и свог сина из првог брака, старије девојчице преузеле су бригу о млађем брату и сестрама. Оне се брину да имају чисту одећу и спремљен ручак.
– Када ја идем пре подне у школу, поподне спремам ручак, перем веш и помажем млађим сестрама и брату око домаћег. Кад сестра иде пре подне, онда она то ради – прича Милица, која иде у осми разред.
Једни друге гаје (Фото: Дистрикт)
Драгуљуб је прерано одрастао, па оцу помаже у мушким пословима. У дневницу иду сви, и браћа и сестре.
– Брат са оцем иде у дрва, а ми идемо у надницу. Радимо све. Морамо да зарадимо за школу – прича.
У надницу иду сви (Фото: Дистрикт)
Хектар и по земље препрека им је да остваре социјалну помоћ, па морају сами све да зараде. Живадин чак нема ни оверену књижицу, а кад се разболи лечи се сам.
– Нисам имао да платим да оверим књижицу. Сад је тај дуг велики и нема шансе да то финансирам. Кад се разболим и не идем код доктора. Радим све послове, не либим се ничега. Иако сам већ годинама болестан, морам да радим како бих обезбедио све што нам је потребно. Они ми доста помажу и боре се да зараде динар. Иако је тешко, ми смо сложни и не предајемо се – прича.
Лече се сами код куће (Фото: Дистрикт)
Живадин је желео децу, али, каже није могао да претпостави да ће га супруга напустити.
– Жена ме је напустила и преудала се. Оставила ми је и дете које је довела кад се удала за мене. Ја сам овој деци све, отац, мајка, деда и баба – прича Живадин који се бори да децу изведе на пут.
Не траже помоћ ни кад им је неопходна (Фото: Дистрикт)
Не кукају Делићи чак и кад немају, не просе и не моле ни када им треба, а таквих је много дана у једној години ове скромне породице.
