Сергије Багенски, заслужан је за иградњу прве водоводне мреже у Шапцу. Као шеф Хидротехничког одељења, а затим директор Мачванске водне задруге, предводио је прву стручну екипу која је радила на заштити града од поплава, градећи насипе на Сави. Био је један од ретких Шапчана који је своју стручност и људскост ставио на располагање суграђанима, док је готово све радио без накнаде. Међутим, град се годинама погрешно сећа овог вредног инжењера руског порекла. Мало је познато да је Багенски технички и инструктивни творац спомен-костурнице у Текеришу, што не чуди кад ни у документима званичних институција задужених за очување споменика, не пише тако.
Сергије Багенски сахрањен је на Доњошорском гробљу у Шапцу (Фото:Ј. Губелић)
Сергије Багенски био је министар грађевине у царској Русији. У Шабац је дошао као емигрант 1921. године, о чему сведоче уписнице Шабачке гимназије, где је школске 1921/22. године, уписао своју децу – синове Игора и Олега и ћерку Аркадију. Према подацима из претходног школовања њихове деце, Катарина и Сергеј Багенски су дошли у Србију из Италије.
Од породице Багенски нико више није сахрањен у Шапцу (Фото:Ј. Губелић)
Сергије Багенски много је учинио за заштиту терена од поплава и исушивање земљишта код нас. Образован и искусан у свом послу, радио је као шеф Хидротехничког одељења Министарства пољопривреде и вода у Шапцу, а јуна 1930. године изабран је за директора уједињене Мачванске водне задруге, на чијем челу је остао до смрти. За време његовог шефовања, Хидротехничко одељење подсећало је на модерне инжењерске станице у којима се ради пуном паром и са јасним циљем. Стара штампа доживела је Багенског као “енергију, жилавост и ведрину чији кратак нос, окренут горе, весео, раблеовски пркоси”. Новине које је увео у раду и изгледу водоводне мреже града у то време су промениле квалитет живота становника.
Прво хидротехничко особље у Мачви (Фото: приватна архива)
Поплаве у овом крају вековима су уништавале летину и доносиле дуготрајну глад. Освајачи нису много марили за мочварну Мачву и град опасан барама, а у ослобођеној Србији радило се углавном кулуком и без стручног надзора. Промене су настале када је Багенски добио задатак и широка овлашћења да припреми пројекте за обезбеђивање од поплава и исушивање водоплавних терена. Програми екипе инжењера Багенског били су у наредним деценијама основа за извођење многих хидротехничких и мелиорационих захвата, а сам Багенски према сведочењима савременика, ноћи је проводио над нацртима и другом документацијом, док је преко дана бдео на градилиштима.
Багенски је одмах по првим радним напорима наишао на неразумевање Шапчана. Године 1923. “Шабачки гласник” писао је против изградње водоводног Система. Под називом “Једно излишно бацање пара” овај чланак је озбиљно довео у питање рад инжењера: “Неки дан овдашњи хидротехнички одељак, у коме раде Руси, видели смо како нешто по Шапцу мере. Запитали смо их шта то мере и добили смо одговор да мере за водовод Шапца, јер ће воду за Шабац довести из Саве за потребе Шапца, пошто кажу, вода у овдашњим артерским бунарима не ваља. На овај одговор ми смо се тако слатко насмејали”.
Стручни одговор Багенског објавио је “Радикал”, у ком инжењер пише о европским нормама потрошње воде, резултатима анализе воде у тадашња четири артерска бунара у Шапцу, ризицима употреба Воде из обичних бунара и објашњава колико је исправна вода значајна за здравствену безбедност становништва. На крају, Багенски је позвао грађане да дођу у Хидротехнички одељак, где ће им све што их интересује бити објашњено, уместо “што прикупљају вести на улицама и кафанама”.
Радови на изградњи водоводне мреже у Шапцу трајали су од 1930. до 1937. године, и обухватали су Карађорђеву, Јевремову, део Масарикове и Улицу Цара Душана.
Политика је писала о Багенском као пројектанту спомен-костурнице (Фото: приватна архива)
Град је увек могао да рачуна на инжењера Багенског, а он му се одазивао до последњег дана. На пример, када је у пролеће 1933. године у Шапцу формиран Тенис клуб, Петар Гроздић дао је плац, до баште хотела „Париз“, а план је израдио и изградњу игралишта надзирао Сергије Багенски, без икакве накнаде.
Међутим, главна неправда постхумно учињена Багенском, као главном пројектанту и техничком творцу спомен-комплекса посвећеног страдалима у Церској бици, до дана данашњег није исправљена. На званичном сајту Споменика културе у Србији, Завода за заштиту споменика културе у Ваљеву и сајтовима званичних институција града Шапца стоји да је спомен-костурницу на Церу пројектовао архитекта Бојић. Појединци, добро упознати са овом историјском нелогичношћу, напомињу да документа кажу оно што у Текеришу зна сваки сељак – да је споменик рађен према пројекту Сергија Багенског.
Архитекта Бојић наведен је као пројектант споменика (Фото: Ј. Губелић)
Лист „Политика“, од 29. јуна 1928. године, даје опширан извештај под насловом „Откривање споменика церским јунацима“ почиње на 1. страни и већ у првом делу каже да је споменик „пројектовао г. Багенски, бивши руски министар грађевине“.
Иницијативу за подизање споменика дао је Пододбор Удружења резервних официра и ратника у Шапцу 1926. године, на челу са председником Удружења, резервним потпуковником и председником шабачке општине од 1932. до 1935. године Петром Гроздићем. Гроздић је израду нацрта споменика и потребну грађевинску документацију поверио инжењеру Сергију Багенском. Овај врсни стручњак пројекат је завршио до пролећа 1927. године и одмах је поднет краљу Александру Карађорђевићу на одобрење и потпис.
Стара штампа разрешава дилему у вези са овим важним историјским спомеником (Фото: приватна архива)
Земљиште за будући споменик поклонио је Цветко Живановић-Кукић, борац последње одбране у Првом светском рату, а радови су започети ударањем камена темељца у јесен 1927. године. Том приликом уграђене су две повеље, једна Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а друга Чехословачке Републике, јер овде леже и кости припадника 28. прашког пука.
Зидари су били из околних села, а радило се од јутра до мрака. Постоје белешке да су градњи свакодневно присуствовали Сергије Багенски, Петар Гроздић, власт текеришке општине и солунац, учитељ Станко Росић. Зидар Радиша Васић из Горње Бадање сећао се да је Рус био посебно строг и „нагонио их да скидају са зида и по неколико стена, само зато што један камен, по њему, није одговарао“.
Један од највелелепнијих споменика посвећених страдањима српске војске у Првом светском рату (Фото: Ј. Губелић)
Споменик Церској бици свечано је откривен на Видовдан, 28. јуна 1928. године. Споменик је открио краљ Александар Карађорђевић, а осветио епископ шабачко-ваљевски Михаило. Свечаном чину присуствовали су чланови Владе, дипломатски кор и представници војске. Испред Чехословачке Републике присутни су били Јан Сирови, начелник Генералштаба, Јан Шеба, посланик у Београду, и војни изасланик пуковник Ондреј Мезл. Овом чину присуствовао је и велики пријатељ српског народа Арчибалд Рајс.
Багенски је овим здањем задужио Србе (Фото: Ј. Губелић)
Сергије Багенски умро је 13. новембра 1933. године и сахрањен на Доњошорском гробљу у Шапцу. Имао је 54 године и важио за веома цењеног становника града. Стара градска штампа је забележила да је: „Пок. Сергија до вечне куће испратило многобројно грађанство Шапца. Са балкона Суда општине, од покојника се, у име суда и одбора општинског, опростио г. Ђока Јовановић, управник Шабачке извозне банке, изневши услуге пок. Багенског, које је он добровољно чинио, како око подизања споменика на Церу, Гучеву и у Шапцу, тако и око подизања многих општинских објеката…“Последњи се, према писању штампе, од Сергија Багенског опростио „са пуним очима суза“ Петар Гроздић, председник шабачке општине.
Према Матичној књизи умрлих, Сергије Багенски рођен је у Томбову, није познато које године. Из његове породице више нико није сахрањен у Шапцу, нити има података шта се десило са осталим члановима. Он сам почива, ван руске парцеле, међу Шапчанима.
Из серијала “Знаменитих траг”. Пројекат је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарство културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
