На некадашњем Бећином брду, преко пута Храма Свете Тројице у Шапцу, простире се једно од најмирнијих градских насеља. Некадашња ливада између тадашњих насеља Оџино село и Муселин постала је место из ког је рођена идеја која ће променити животе деце.
Тешко је замислити да је на истом месту, пре више од једног века, започела прича о борби за здравље најмлађих- у времену када је болест била свакодневица, а сиромаштво правило озбиљну препреку одрастању. Мало ко, међутим, док пролази „под зеленилом“ или шета трим стазама, помисли да је управо ту започела прича о првом дечјем опоравилишту у овом крају.
Летњиковац није настао као стамбено насеље. Рођен је из потребе.
Град у сенци болести
Почетком 20. века Шабац је, иако бројчано мали, важио за један од нездравијих градова у Србији. Влага у кућама, лоши санитарни услови и сиромаштво доприносили су ширењу болести, а туберкулоза је односила велики број живота. Деца су посебно страдала- неухрањена, анемична и ослабљеног имунитета, често без могућности да напусте тесне и мемљиве градске домове.
У таквим околностима, 1. августа 1906. године, Друштво за чување народног здравља оснива на Летњиковцу дневни санаторијум за „слабуњаву децу“, наводи се у тексту мастера историчара Дејана Живановића „110 година шабачког Летњиковца“ објављеном у часопису Код 21. Локација није изабрана случајно- простор између тадашњих насеља Оџино село (касније Поцерски Причиновић) и Муселини (данашњи Јевремовац) био је довољно близу града, али окружен шумом и чистим ваздухом.
У то време у Србији су постојала само два слична опоравилишта за децу- једно у Кошутњаку и друго у Шапцу, што говори о значају који је овај подухват имао за тадашњу јавноздравствену бригу о најмлађима.
На ливади коју су бесплатно уступили добротвори подигнута је прва дрвена барака. Општина је финансирала градњу, а у првој генерацији било је око четрдесеторо деце. За сиромашне је боравак био обезбеђен уз помоћ општине, док су имућнији плаћали скромну месечну накнаду.
Дан испуњен ваздухом, храном и негом
Живот у опоравилишту одвијао се по строго утврђеном распореду. Дан је почињао раним устајањем, следило је сунчање, вежбе дисања прописане од Министарства народног здравља, гимнастика и боравак у природи. Деца су учила и практичне вештине- плетење, рад са прућем, неговање баште и воћњака, уређивање новозасађеног боровог парка.
Посебна пажња посвећивана је исхрани. Пет оброка дневно, поврће, уређене кухиње и хигијенски услови који су за то време били изнад стандарда- све је било подређено опоравку. Извештаји бележе да су деца брзо добијала на тежини и снази, а позитивни ефекти били су видљиви и на њиховом расположењу.
Највећи допринос у обнови Летњиковца након што је потпуно уништен у Првом светском рату имао је др Михаило Дуњић, председник Друштва за чување народног здравља и управник Окружне болнице у Шапцу. Како је растао углед установе, растао је и број малишана. У појединим летњим сезонама боравило је и до неколико стотина деце, не само из Шапца већ и из Лознице, Лајковца, Обреновца, па чак и Бијељине. Летњиковац је временом добио нове павиљоне, трпезарије, купатила са тушевима и кадама, па и малу апотеку.
Године 1930. донета је важна одлука- установа прераста у интернат. Разлог није био само лош и ограничен превоз, већ и чињеница да су се многа деца враћала у средине без довољно хране и неге, чиме се губио ефекат боравка. Минимални боравак износио је месец дана.
Ратови, прекиди и нови почеци
Први светски рат уништио је објекте, али је рад обновљен већ почетком двадесетих година, најпре у шаторима, потом у новим павиљонима. Пред Други светски рат постојали су планови за изградњу модерне зграде, али су ратна дешавања то спречила. Простор је у једном периоду служио за смештај избеглица.
Након 1945. године Летњиковац је најпре прихватио ратну сирочад из различитих крајева, потом функционисао као летовалиште за децу. Током наредних деценија овде су боравила деца из различитих делова тадашње Југославије, а комплекс је повремено добијао нове садржаје и пратеће објекте.
Један од занимљивијих догађаја из тог периода везује се за 1963. годину, када су у Летњиковцу боравила и деца из Скопља, након разорног земљотреса који је погодио тај град.
Седамдесетих година простор Летњиковца поново добија на значају кроз омладинске радне акције, када су уређивани путеви, садили се дрвореди и додатно обликован пејзаж овог дела града. Управо у том периоду почиње и интензивније насељавање овог простора.
Међутим, са развојем морских и планинских одмаралишта, опоравилиште је постепено губило првобитни значај. Током деценија мењао је намену, био запуштан, обнављан и поново запуштан, све док крајем 20. века није враћен образовној и дечјој функцији. Део комплекса уступљен је за изградњу Основне школе „Стојан Новаковић“, а део припао Предшколској установи „Наше дете“.
Летњиковац данас- зелено срце насеља
Данас је Летњиковац једна од десет градских месних заједница у оквиру Шапца, са око четири хиљаде становника и више од четрдесет улица. Интензивнији развој уследио је седамдесетих година прошлог века, када се овде досељавају породице из Поцерине, Посавотамнаве, Љубовије и других крајева, тражећи сигурнији живот у граду.
На месту некадашњег дечјег павиљона данас се налази модеран Тренинг центар, а један од објеката из старог комплекса планиран је за нову намену у оквиру социјалних садржаја. У близини функционише вртић у саставу Предшколске установе „Наше дете“, као и издвојено одељење Основне школе „Стојан Новаковић”, које је почело са радом 2002. године и данас окупља ученике од првог до осмог разреда. Храм Свете Тројице, завршен 2014. године, смештен је у прелепом природном амбијенту четинарске шуме на периферији града и један је од најмлађих и најлепших православних објеката у Шапцу.
Изградња водоторња почела је 1996, а завршена у септембру 1997. године. Радови на изградњи Новог гробља на Летњиковцу започети 1987, након кашњења, коначно су завршени 1997, а нови мост према насељу Летњиковачка коса пуштен у саобраћај 1996. Посебну препознатљивост крају даје Центар за стручно усавршавање са Парком науке- простором на отвореном са бројним интерактивним инсталацијама из физике, хемије, биологије и астрономије. Простор је задржао и своју зелену душу- Летњиковачка шума уређена је са трим стазама и теретаном на отвореном, а простор подножја Бећиног брда, међу Шапчанима познат као „под зеленилом“, постао је свакодневно место сусрета и рекреације.
Од пољана и њива Поцерског Причиновића до уређеног градског насеља са школом, храмом, амбулантом и пратећом инфраструктуром- Летњиковац је прошао дуг пут као насеље које је настало из бриге. Из једне хуманитарне идеје изникли су објекти, потом улице, школе и породичне куће. Данас је то простор у којем се одраста, учи и живи, али у темељима свега и даље стоји прича о деци којој је био потребан ваздух, храна и шанса за здравији почетак.
Извори: Дејан Живановић „110 година шабачког Летњиковца“ (Код 21)
Дејан Живановић „Два века модерног Шапца (1804- 2000)“
