Јасмина Сенић, рођена Шапчанка, напустила је град и одселила се у село Десић, испод планине Цер где се бави дуборезом и сеоским туризмом. И ништа не би било тако необично, да томе није претходило бављење спољном трговином, и то са Сиријом.
Данас на свом имању гаји аутохтоне расе свиња, резбари иконе и гости посетиоце са свих страна земље.
На узвишењу са ког се Цер види као на длану, међу зеленилом, самониклим биљкама, крушкама пшеничаркама и јабукама колачарама назире се кров куће. Њу је Јасмина купила почетком двехиљадитих, не слутећи да ће јој данас бити дом. Можда и више од тога.
– Кад сам купила ову викендицу, сећам се да је све било зарасло у оструге. Мој син је тада буквално пропао кроз ова врата, колико је то све било дотрајало. Данима су радници крчили, како бисмо све довели у нормално стање – присећа се Јасмина.
Данас је то тек део имања на једном од најлепших пропланака подно Цера. Испод трема је њен атеље. Драперији у шампањ боји дуж застакљене уметничке радионице учиниле су овај амбијент још пријатнијим. А испред њих на десетине икона – Свети Архангели, Петка Параскева, Богородица. У дрвету. Изрезбарени.
– Понекд помислим да је ово дар од Бога. Једноставно, када се нешто учи, онда је до школе, а ја сам самоука и зато мислим да то није дошло тек тако – прича Јасмина која је дуборез гледала како се ради у Сирији.
И њен Бог је води и кад длетом сече тисовину, шмиргла је и глача док у дрвету не настану изрезбарени српски свеци.
Ту су портрети познатих личности, силних владара попут Душана, мали и велики формати, па до Косовске девојке од два метра са метар и по.
– Ово сам радила три месеца. Али, кад кажем три месеца, то је био активан рад са сат и по у просеку спавања – прича.
Вештим рукама, уз много стрпљења данима је у липовом дрвету дељала портрет Патријраха Павла, који јој је омиљени.
– А да вам кажем због чега ми је омиљени. Код мене је био један мој пријатељ. Кад сам му рекла да ћу да урадим портрет Патријарха Павла, он није веровао. Рекао ми је да нећу успети, јер и он има проблем да лик дочара четкицом, тако да не верује да то може да се изрезбари и да буде верно. Кад сам га позвала, након што сам урадила дуборез, он ми је рекао да своје четкице треба да спакује и да више не ради – прича кроз смех.
Међутим, пре нешто више од једне деценије у њеним рукама био је челик. Тачније, извозила га је за Сирију. Тако је издржавала себе и сина мушки се борећи на тржишту метала.
– Био је то тежак посао, али ја сам све ситуације решавала. Дешавало се да на граници са Сиријом чека десет камиона, од којих су два моја, јер они не пуштају да се пређе док не буде одговарајући број. Ја сам те ситуације решавала тако што позовем човека у Дамаск и он заврши да преко границе пређу само три камиона, међу којима су и оба моја – присећа се.
Да је живот био благонаклон према њој схватила је 2008. када је дошло до краха на берзи, а она се силом прилика обрела у поцерском селу Десић.
-Тад сам имала велики кикс. Много новца сам изгубила, јер је све то било уложено у материјал. Страшно сам се разочарала и са то мало новца што ми је остало купила сам ону кућу горе – прича Јасмина, која тада није планирала да овде започне своју бајку.
Њени пријатељи су се чудили тој одлуци, а она је успела да докаже да може све. Данас у њеној идили уживају гости са различитих страна земље. Осим предивне природе, ту је домаћа храна, органско воће и поврће и све што туристи могу да замисле.
– Сваки дан спремам домаћи хлеб. Уживам у припреми хране, али и да дочекам госте који овде долазе. Једноставно, у овоме сам се пронашла – прича.
Осим домаћих животиња, гаји и Вијетнамску дивљу свињу. И то је често на њеном јеловнику. Углавном припрема здраве оброке за себе и посетиоце.
Иако је рођена у граду, мењала државе, померала границе, свој мир пронашла је испод планине Цер. И без обзира на сву тежину да оплемени и осмисли своју оазу, у једној реченици је сав смисао њене борбе.
-Ја ово низашта не бих мењала, верујте ми – закључује.
