Dok su se u Beogradu obnavljale posleratne ruševine, a država osnivala velike kulturne ustanove i postavljala temelje nove kulturne politike, osnivajući Jugoslovensko dramsko i Beogradsko dramsko pozorište – svega stotinak kilometara dalje, u srcu Mačve, tinjao je jedan potpuno drugačiji, tihi bunt protiv mraka. Samo tri godine nakon beogradskih eminentnih ustanova kulture, u martu 1950, u Bogatiću, ljudi sa žuljevima na dlanovima i lokalni entuzijasti koji su preko dana orali mačvansku zemlju, a uveče skidali opanke, oblačili bi iznošena odela i pod svetlošću oskudnih lampi postajali su likovi iz mačvanskih priča.
Tako ukratko počinje istorija Amaterskog pozorišta „Janko Veselinović“ u Bogatiću koja živi duže od sedam i po decenija.U njih su stale neverovatne priče o ljudima koji su od nule stvorili teatar koje danas, prema rečima kritičara, potpuno prevazilazi amaterske okvire.
Istoriju ovog teatra ispisivale su generacije glumaca, reditelja i zaljubljenika u scenu. Među najznačajnijima je Milivoje Martinović – Martin, glumac i dugogodišnji reditelj, čije ime danas nosi i pozorišni festival u Bogatiću. Svoj trag ostavili su i Zvonko Berić, Dragoljub Đenadić – Đena, Dragoslav Dakić – Daka, Raša Vukomanović, Rajko Pavić, Revizor Nešić, Dragojlo Petrović, Miroslav Ković – Tesla, Ninko Kovačević, Ruža Vukotić i Jelica Đonlić. Posebno mesto pripada ženama koje su u vremenu snažnih patrijarhalnih predrasuda pokazale da i seoska scena može biti prostor njihove umetničke slobode.
Jedna od njih je Jelica Đonlić, koja je u pozorište ušla gotovo slučajno, a na njegovoj sceni provela najveći deo svog života.
„Amaterskom glumom počela sam da se bavim 1972. godine. Udajom sam iz Malog Zvornika došla u Bogatić i sasvim slučajno otkrila čari pozorišta. Moj suprug je bio reditelj i kada je ansambl krenuo na festival u Malo Crniće, pošla sam sa njim. Jedna glumica se razbolela, a nije se javila da neće doći, pa mi je reditelj Milivoje Martinović u autobusu dao tekst i rekao da ga naučim do dolaska na festival. Bila sam potpuno zatečena. Do tada sam pevala u horu 66 devojaka u Šapcu, ali gluma je za mene bila nešto sasvim novo. Ipak, naučila sam tekst i na festivalu dobila nagradu za najbolju epizodnu ulogu. Nagradu mi je uručio pokojni glumac Mića Tomić. Tada sam se zaljubila u pozorište i u daske koje život znače“, priseća se Jelica.
Taj prvi izlazak na scenu bio je početak jedne velike ljubavi. Uz podršku supruga, kolega i svekrve, koja je čuvala decu dok je Jelica bila na probama i predstavama, pozorište je postalo njen drugi dom.
„Kada sam došla u pozorište, zatekla sam ljude koji su ga osnovali – Milivoja Martinovića Martina, Dakića, Zvonka Berića, Teslu i druge zaljubljenike u scenu. To je bio jedan poseban svet. Interesovanje publike bilo je neverovatno. Nije bilo dovoljno mesta u sali, pa su se ljudi penjali na prozore i predstave gledali spolja. Čitav Bogatić učestvovao je u stvaranju pozorišta. Ubrzo su se uključila i sela, mislim da ih je bilo četrnaest, u kojima su počele da se formiraju amaterske družine. U svakom se izdvajao poneki talentovan glumac, a moj suprug ih je, kao da bira fudbalere, pozivao i „vrabovao“ za ansambl. Tako je Bogatić postao stecište amaterizma, a iz okolnih sela pristizali su novi talenti“, priča Jelica.
U martu 1950. godine mačvanski amateri odlučili su da svoj pozorišni put započnu Nušićevim „Sumnjivim licem“, u režiji Božidara Vlajca. Nisu imali mnogo toga što se podrazumeva u profesionalnom pozorištu. Scenografija se pravila ručno, kostimi su sakupljani po mačvanskim kućama, a za predstavu je bilo potrebno mnogo snalažljivosti i zajedničkog rada. Ipak, Nušićev humor, prepoznatljivi karakteri i satira na račun vlasti brzo su pronašli put do publike.
Ta premijera označila je početak pozorišnog života koji će se nastaviti decenijama. Iza nje su ostajali sati proba, odricanja i neobične anegdote koje se i danas prepričavaju.
„To je bila takva zaljubljenost i posvećenost da je današnjim mladima teško približiti. Sećam se glumaca, poljoprivrednika, koji su ostavljali svoje njive i neobran kukuruz. Govorili su: ‘Obraće se’, a na njivu su odlazili tek kada prođe premijera. Zvonko Berić je, recimo, ostavljao kukuruz sve dok ne padne sneg, pa ga tek onda brao. I naš Tesla, koji je radio kao vozač u opštini, imao je običaj da ga preslišava tekst predsednik opštine dok ga on vozi na službeni put. To je bila opšta zaljubljenost – ne samo glumaca nego čitavog mesta“, priča Jelica.
POZORIŠTE KOJE SE NASLEĐUJE
Ljubav prema sceni u Bogatiću nije se prenosila samo sa jednog glumca na drugog, već i sa roditelja na decu. Miroslava Kovačević odrasla je u pozorištu, uz oca koji je više od četiri decenije bio amaterski glumac.
„Sećam se da sam kao dete dolazila u pozorište i pomagala oko svetla, zvuka i svega što je bilo potrebno. Glumci su znali da mogu da računaju na mene. I moj otac i reditelj Zoran Đonlić znali su da ću obaviti sve te prateće poslove, pa su me u početku držali van scene“, priseća se Miroslava, koja je glumica poslednjih desetak godina.
U vreme kada je njen otac počinjao da se bavi amaterskom glumom, dramske sekcije postojale su u gotovo svakom mačvanskom selu. U Belotiću je jedno vreme i režirao, a u porodičnim uspomenama ostale su brojne priče o predstavama, putovanjima i nagradama koje je osvajao tokom više od četiri decenije bavljenja glumom.
Miroslava je, međutim, izabrala i sopstveni put na sceni. Za desetak godina ostvarila je niz zapaženih uloga, a posebno mesto u njenoj glumačkoj biografiji zauzima predstava „Aveti“, koju je radila sa Ivanom Terzić.
„Dugo smo mislili da su nam regionalni festivali, poput onog u Trebinju, nedostižni. Prošle godine smo, međutim, sa Ivanom Terzić uradili ‘Aveti’, ozbiljan dramski komad, i onda se dogodilo nešto što je moglo da ugrozi čitav projekat. Glavna glumica je, iz privatnih razloga, posle nekoliko izvođenja odustala od daljeg rada na predstavi. Sticajem okolnosti, mlada glumica Emilija Tešić, koja se posle fakulteta vratila u Bogatić predložila je da preuzme moju ulogu, a ja sam preuzela ulogu glumice koja je otišla. Tako smo predstavu, koja je praktično bila otpisana, vratili na repertoar“, priča Miroslava.
Usledio je niz festivalskih priznanja. „Aveti“ su se našle među najuspešnijim predstavama na festivalima od Prijepolja do republičkog takmičenja u Kuli, gde je ansambl osvojio drugo mesto. Posebno važan trenutak bio je odlazak u Trebinje, na regionalni festival, gde se pozorište iz Bogatića prvi put u svojoj istoriji našlo u konkurenciji najboljih amaterskih ostvarenja iz nekadašnje Jugoslavije.
„To je za nas bio neverovatan uspeh i dostignuće. Posvetili smo ga svim ljudima koji su pre nas čuvali naše pozorište. Biti u konkurenciji sa pozorištima i njihovim najboljim ostvarenjima iz cele bivše Jugoslavije za nas je bilo ogromno priznanje“, ističe Miroslava.
OD SEOSKIH DRUŽINA DO VELIKIH FESTIVALSKIH NAGRADA
Uspeh predstave „Aveti“ nije izdvojen slučaj, već nastavak tradicije koja bogatićko pozorište decenijama svrstava u sam vrh amaterske scene Srbije i nekadašnje Jugoslavije.
Još početkom sedamdesetih godina ansambl je pokazao da može da se nadmeće sa najboljima. Sa predstavom „Koštana“ 1972. godine učestvovao je u osnivanju Festivala dramskih amatera sela Srbije – FEDRAS-a u Malom Crniću, gde je osvojio prvo mesto. Isti uspeh ponovljen je i naredne godine sa predstavom „Pozdravi nekog“, obe u režiji Milivoja Martinovića.
Jedan od najvećih trijumfa dogodio se 1975. godine, kada je predstava „Mećava“ na Festivalu amaterskih pozorišta u Čačku osvojila najznačajnija priznanja – za najbolju predstavu, režiju i scenografiju, kao i nagrade za glavnu mušku i glavnu žensku ulogu.
Bogatićki ansambl predstavljao je Srbiju i na „Susretima bratstva“ u Prizrenu 1978. godine, sa predstavama „Prsten u izvoru“ i „Vetar nad Srbijom“. Tradicija festivalskih uspeha nastavljena je i u novije vreme: „Crna kutija“ proglašena je najboljom predstavom u Prijepolju 2023. godine, dok su „Aveti“ 2026. osvojile pet velikih nagrada na Festivalu amaterskih pozorišta Zapadne Srbije, uključujući i priznanje za najbolju predstavu u celini.
Za očuvanje ove tradicije zaslužne su i nove generacije. Jedna od njih je Ivana Terzić, koja je u pozorište ušla kao petnaestogodišnjakinja, iz dramske sekcije, a danas je glumica, rediteljka i pozorišna pedagoškinja.
„Kada sam bila dete, nisam pravila razliku između glumaca koje sam gledala na televiziji i onih koji su igrali u Bogatiću. Za mene je glumac bio glumac. Sećam se Zvonka Berića, koga sam viđala i van pozorišta. Jednom je prolazio noseći kante sa mlekom, a ja sam mami rekla: ‘Eno ga glumac!’ Tako sam doživljavala ljude koji su bili deo našeg pozorišta. Kada sam prvi put zaigrala u ansamblu, među njima su bili Slaviša Perić, Jelica Đonlić, Ninko Kovačević i Branislav Ković, koji nas je nedavno napustio i koji mi je mnogo značio. Bio je moj zaštitnik. Tada je počeo moj glumački put i rodila se ideja da se ozbiljnije posvetim glumi i pripremim za akademiju“, priča Ivana.
Njen profesionalni put odveo ju je na studije glume. Osnovne studije završila je na Univerzitetu u Prištini, a master studije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Dragana Petrovića, zajedno sa generacijom u kojoj je bila i Nina Janković. Nastavila je i doktorske studije, a danas je posvećena glumi, režiji i pedagoškom radu. Dok čeka odbranu doktorske disertacije, nada se i nastavku akademske karijere, ali joj je posebno važno da stečeno znanje prenosi novim generacijama glumaca.
Po povratku u Bogatić, nakon smrti Zorana Đonlića, 2012. godine, predložila je aktiviranje u omladinskoj sceni. Ubrzo po osnivanju, 2013. godine stigla su i priznanja. Na festivalu u Jagodini mladi ansambl osvojio je čak sedam nagrada, toliko da su organizatori jedva uspeli da ih sve prebroje. Pedagoški rad pokazao se kao jednako važan: iz njene škole stasali su glumci koji su nastavili profesionalne karijere, među njima i Dragan Petrović, takođe iz Bogatića.
Od 2020. godine Ivana režira i predstave za prvi ansambl. Među ostvarenjima koja su obeležila taj period su „Crna kutija“, „Aveti“ i „PR ili potpuno rasulo“, satirična komedija poznatog dramaturga Nebojše Romčevića. Upravo kroz režiju dodatno je otkrila koliko je posebna veza između Bogatića, njegovih glumaca i publike.
„To je tradicija koja ne počiva samo na ljubavi ljudi koji stvaraju predstave, već i na ljubavi publike, koja ne može bez pozorišta. Martinović je iz čiste strasti napravio pozorište, a ta strast gotovo nikada nije jenjavala. Ne znam da li je od 1950. godine postojala neka godina u kojoj nije urađena predstava. Imali smo sreću da su ljudi koji su vodili pozorište, režirali i radili u njemu znali kako da ga grade i sačuvaju. Ta ljubav se prenosi i traje“, kaže Ivana.
PUBLIKA ZBOG KOJE SE NE NAPLAĆUJU ULAZNICE
Posebnost ovog pozorišta nije samo u njegovim nagradama, već i u odnosu koji je tokom decenija izgradilo sa publikom. „Martinovi dani“, manifestacija posvećena Milivoju Martinoviću Martinu, jednom od osnivača, glumcu i reditelju, postali su jedan od najvažnijih kulturnih događaja u mestu. Održavaju se svake godine, u prvoj sedmici oktobra, i označavaju početak nove amaterske pozorišne sezone.
Ove godine održani su 23. put. Organizatori nastoje da u Bogatić dovedu kvalitetne predstave i ansamble, a interesovanje publike potvrđuje da je pozorište i dalje jedno od omiljenih mesta okupljanja. Sala se tokom manifestacije ispunjava do poslednjeg mesta, a posećenost je, kako kažu sagovornice, nešto na čemu bi mogla da im pozavide i mnoga veća pozorišta.
„Bogatić danas mnogo voli svoje pozorište. To je, koliko znam, jedino mesto u Srbiji u kojem se publici ne naplaćuju ulaznice. Još pre pedesetak godina tadašnji predsednik opštine govorio je da narod kroz porez već izdvaja novac za kulturu i da nema razloga da karte plaća dva puta. Ta praksa je ostala do danas“, kaže Jelica Đonlić.
Ona se priseća i vremena kada je radila u opštini, gde su kolege i predstavnici lokalne samouprave imali razumevanja za njene pozorišne obaveze. Nije bilo neobično da službenici i opštinski funkcioneri dolaze na predstave, a pozorište je, na neki način, bilo zajednički projekat čitavog mesta.
Danas se tradicija nastavlja kroz Dečju scenu. One okupljaju nove generacije, pružaju mladima priliku da se upoznaju sa pozorištem i stvaraju prostor iz kojeg će možda ponovo izrasti neki budući profesionalni glumci.
„Nastavili smo tradiciju koju je započeo Zoran Đonlić. Iz naše sredine potekli su značajni glumci, među njima Dragan Petrović i Ivana Terzić. Trenutno imamo 17 mladih članova, što je za malu sredinu poput Bogatića veliki uspeh. Tokom sezone pripremimo jednu ili dve predstave, a one imaju svoju publiku“, kaže Miroslava Kovačević.
I tako, dok se na sceni smenjuju nove generacije, a publika iznova zauzima svoja mesta, pozorište „Janko Veselinović“ nastavlja da čuva ono što je pre više od sedamdeset pet godina nastalo iz čiste ljubavi prema umetnosti.
U Mačvi se nekada govorilo da nema života bez hleba i rakije. U Bogatiću su tu narodnu izreku malo izmenili: nema života bez hleba i pozorišta.
Iz serijala „Ljudi ravnice“. Projekat je sufinansiran iz budžeta Opštine Bogatić. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva
