Dok plastika potiskuje drvo, a stari zanati polako nestaju, u Podgorini još postoje ljudi koji ne dozvoljavaju da znanje njihovih predaka ode u zaborav. Jedan od njih je Živko Živanović, bačvar iz Osečine, koji i na pragu devete decenije života pravi burad za rakiju i vino, vučije, vedrice i druge predmete od drveta. U svojoj radionici, kaže, oseća se „opasno dobro“. Kao da je došao da se odmori.
U njegovoj radionici miriše na drvo. Na hrast, jasen, dud i bagrem. Čuje se alat, šmirgla i drvo koje pod iskusnim rukama dobija oblik. Svaki pokret deluje jednostavno, gotovo lako. Ali iza njega su decenije iskustva.
Živko Živanović ima 80 godina. I još radi.
„Osećam se opasno dobro, kao da sam seo da se odmorim“, kaže dok uzima alat i pokazuje kako se pravi bure.
U toj rečenici, možda, ima cela njegova priča. Jer radionica za njega nije samo mesto rada.
Ona je mesto mira.
Bačvarski ili pinterski zanat jedan je od starih zanata u kojima je drvo osnovni materijal. Bačvar, kačar ili pinter obrađuje drvo cepanjem, tesanjem, savijanjem i slaganjem duga, a potom postavlja dno, obruče i ostale delove suda.
Nekada su bačvarske radionice bile gotovo svuda gde se proizvodilo vino, rakija i hrana koja se čuvala u drvenim sudovima.
Danas su retkost.
Prema podacima i svedočenjima majstora koji i danas rade, pinterski zanat je deficitaran u Srbiji, a poseban problem je to što za njega ne postoji škola. Znanje se prenosi od majstora na učenika i sa generacije na generaciju.
U Modrici kod Kruševca, koja je jedno od retkih mesta u Srbiji gde se ova tradicija održala, 2025. godine bilo je deset aktivnih pinterskih radionica. I tamo, međutim, majstori kažu isto: posla ima, ali nema ko da radi. Zanat je fizički težak, zahteva vreme i iskustvo, a mladi sve ređe žele da ga naslede.
U Podgorini, Živko je jedan od onih koji još drže tu liniju neprekinutom.
Bačvarski zanat nije samo pravljenje buradi.
To je poznavanje drveta.
Majstor mora da zna koje drvo da izabere, kako da ga osuši, kako da ga obradi i kako da ga savije.
Za kvalitetno bure potrebna je dobra građa, a proces pripreme drveta može trajati godinama. Drvo se suši i priprema pre nego što uopšte stigne u ruke majstora. Kod proizvodnje buradi za vino i rakiju posebno je važan kvalitet hrasta.
Živko to zna bez knjige. Naučio je kao dečak. Od oca.
„Ja sam u Gornjem Crniljevu rođen. Otac je znao isto da radi, ja sam oteo zanat. Sve što vidim na jedno oko, ja uradim.“
Oteo zanat. Tako kaže. Kao da ga nije nasledio, već ga je morao osvojiti. I sačuvati.
U njegovim rukama cepanica postaje duga. Duga postaje deo bureta. A delovi, jedan po jedan, postaju celina.
„Ovo se zove duga. Ovde je otišlo 30 duga, 30 komada. Ova je jedna viška, ovo je taranj…“
Taranjem pravi kanal u koji će doći dno. Pokazuje kako se alat okreće. Kako se pravi žleb.
Kako se pripremaju daščice. A onda dolazi šestar. Krug mora da bude tačan. Sve mora da legne.
Jer bure ne sme da propušta.
„Ovo da bi bilo glatko, da legne rogoz, da ne izlazi voda. E, onda se ide šmirglom ovako. Op, op…“
I zaista deluje lako. Samo zato što to radi čovek koji je taj pokret ponovio hiljadama puta.
Posebnost njegovih buradi je i rogoz. Između duga postavlja rogoz, odnosno ševar, kako bi sud bio dobro zaptiven.
„Ko radi burad, on to ne rogozi. Zato služi dve i tri godine i posle bace. A ja rogozim. Evo, vidiš, zato sam namerno ostavio rogoz da se vidi.“
Ništa kod Živka nije slučajno. Nijedna duga.
Nijedan obruč. Nijedan žleb. Svaki detalj ima svoju svrhu.
I svako bure, iako naizgled isto, ima nešto svoje. Paradoks ovog zanata je u tome što potreba za njim nije nestala.
Srbija poslednjih godina beleži razvoj vinarija i destilerija, pa potražnja za kvalitetnim drvenim buradima postoji. Ipka, stvarnost nas demantuje pa je pinterski zanat deficitaran u svim krajevima Srbije, dok je istovremeno potražnja za buradima velika.
Problem je, međutim, u sirovini i ljudima.
Dobrog hrasta nema dovoljno, a priprema kvalitetnog drveta zahteva vreme.
Drugi problem je još veći.
Nema ko da nasledi majstore. Plastika je jeftinija, lakša i praktičnija za veliki deo upotrebe.
Ali ne može da zameni sve. Naročito ne može da zameni znanje čoveka koji zna kako drvo diše.
Živko zna i mnogo više od buradi. Iz njegove radionice izašle su stotine vučija, lotre, stolica i drugih predmeta. Posebno mesto imaju vedrice. Nekada se njima donosila voda sa bunara.
„Ovo su vedrice što se pre nosila voda sa bunara od kuće po 400–500 metara i po kilometar. Napuni se vedrica vode, metne se ovako na rame i nosi se do kuće.“
Podigne vedricu na rame. I odjednom se pred nama otvori jedan drugi svet.
Svet u kojem voda nije tekla iz slavine. Svet u kojem se svaka stvar pravila rukama.
I u kojem je čovek morao da zna da napravi ono što mu je potrebno. Živko taj svet još uvek ume da napravi.
„Sve je meni zgodno uraditi“, kaže.
„Sve što god vidim okom, ja to uradim. Ne sme da promakne ništa.“
To je možda i najbolji opis njegovog zanata. Ali i njegovog karaktera. Ne sme da promakne.
Ni komad drveta. Ni dobra ideja. Ni predmet koji može ponovo da bude upotrebljen. Ni znanje koje može da se zaboravi.
Stari zanati ne nestaju samo onda kada se zatvori poslednja radionica. Počinju da nestaju mnogo ranije. Kada više nema ko da pita. Kada nema ko da gleda. Kada sin ne sedne pored oca. Kada učenik ne stane uz majstora. Kada se znanje više ne prenese dalje.
Zato Živkova radionica nije samo mesto u kojem nastaju burad. Ona je jedno malo skladište pamćenja. U njoj su ostali alati. Ostale su tehnike. Ostali su nazivi. Ostali su pokreti ruku.
I ostala je ljubav prema poslu.
„Svaki zanat moraš da voliš. Težak je, ali ja volim to iz duše da radim.“
Plastika je u međuvremenu zauzela veliki deo mesta koje je nekada pripadalo drvetu.
Ali nije uspela da mu oduzme vrednost.
Jer dok god postoji čovek koji ume da od komada drveta napravi sud koji će godinama čuvati rakiju, vino ili uspomenu na neko prošlo vreme, taj zanat nije mrtav.
Samo je postao redak. A Živko? On i dalje delja. Šmirgla. Rogozi. Meri. Pravi. I kaže:
„Osećam se opasno dobro, kao da sam seo da se odmorim.“
Možda je to i najlepša stvar koju jedan čovek može da kaže o svom poslu.
Da mu je rad – odmor. Da mu je zanat – mir. I da mu ruke, posle osam decenija, još uvek znaju put. Put od drveta do čoveka.
Nekada je u Podgorini i Kolubari gotovo svaki veći domaćin znao kacarski ili bačvarski zanat. Početkom prošlog veka, kacarstvo je bilo jedan od najrasprostranjenijih zanata u okolini Valjeva. Danas se znanje koje je nekada bilo deo života sela sve teže prenosi na mlađe.
Ipak, u Osečini još ima ko da napravi bure od početka do kraja.
Živko Živanović ima 80 godina.
Nekoliko kilometara dalje, Dragutin Dumanović ima 75.
Obojica su u zanat ušla kao deca, uz očeve i starije majstore.
Obojica i danas rade.
I obojica govore gotovo isto: ovaj posao mora da se voli.
Dragutin se pinterstvom bavi više od šest decenija, od svoje četrnaeste godine. Kaže da posla i danas ima i da, uprkos plastici, ljudi i dalje traže drvo jer je hrast nezamenljiv.
Ali majstora je sve manje.
Zanat se ne uči iz knjige. Ne postoji jednostavan put do diplome pintera. Znanje se stiče uz majstora – gledanjem, ponavljanjem i godinama rada. I upravo zato svaki čovek koji ga još nosi u rukama predstavlja živu vezu sa jednim vremenom koje polako nestaje. Nacionalna služba za zapošljavanje u svom vodiču za zanimanja bačvara ubraja među stare zanate, uz napomenu da se neki od njih ne izučavaju u sistemu srednjeg obrazovanja već kod majstora.
Živko i Dragutin možda nisu poslednji ljudi koji umeju da naprave bure u Osečini. Ali mogli bi biti među poslednjima koji još uvek znaju ceo put – od komada drveta do gotovog suda.
Dok Živko zateže poslednji obruč, u njegovoj radionici nestaje granica između zanata i uspomene. Jer ovo nije samo bure. Ovo je znanje koje je neko nekada preneo njemu.
A sada ostaje pitanje – ima li kome da ga prenese? Dok odgovor ne stigne, Živko će raditi.
Deljaće, šmirglati, rogoziti i meriti. I od drveta praviti ono što je njegov otac pravio pre njega. Jer neki zanati ne nestaju onda kada više nema posla.
Nestaju onda kada više nema ruku koje žele da ih nauče. A Živkove još ne odustaju.
Iz serijala „Ljudi pored nas“. Projekat je sufinansiran iz budžeta Opštine Osečina. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva
