„U novembru 1930. godine, u Šapcu je osnovana Živinarska zadruga, koju je sačinjavalo 50 članova. Zadruga je od Opštine dobila pola hektara zemljišta, na kome su podignuti kavezi i zadružna zgrada. Zemljište je Zadruzi dodeljeno na kraju Ulice Vojvode Mišića, gde je tada bilo polje. Po tome je kasnije čitav ovaj kraj grada dobio naziv Živinarnik“ (Dejan Živanović, Dva veka modernog Šapca, str. 131)
Bez jasnih obeležja grada, pa čak i osećaja da ste u njegovoj blizini, a svega nekoliko stotina metara od centra Šapca- tako je Živinarnik izgledao pre nešto više od pola veka. Pulsirao je sporim ritmom, sve dok nije počela gradnja koja će ga trajno promeniti. Od zadružnog zemljišta na kraju Ulice Vojvode Mišića potiče naziv naselja, a priča o tom kraju počinje tek u sećanjima ljudi koji su u njemu živeli.
Dobrivoj Savić jedan je od svedoka tog razvoja. Oduvek na istoj adresi, ali ne i istog naziva. Najveća ulica u tom delu grada kada se doselio bila je Mišarska. Išla je iz današnje zone Žike Popovića i krivudala kroz prostor, o čemu svedoči neobičan položaj pojedinih starih kuća u Norveškoj ulici. Na parceli pod brojem dva počeli su da zidaju dom. Imao je deset godina kada je počeo da živi u njemu, a doselio se iz Vojvode Mišića, gde su mu otac i deda, poreklom iz Rumske, živeli pre rata.
Sećanja na kraj koji je nekad bio na obodu grada
Kada su stigli, kaže, okolina je izgledala potpuno drugačije, zvala se Šipurske livade i gotovo da nije bilo kuća. Kraj Šapca se završavao kod Vojvode Mišića sa jedne strane, a sa druge kod Prote Smiljanića, pružajući se do bivše Vojne bolnice, današnje Treće zdravstvene stanice.
-Ovde smo se mi prvi doselili. Kad nas pitaju gde živimo, kažemo treća kuća od Šapca – seća se Dobrivoj, koji sada ima 83 godine i iza sebe četiri decenije radnog staža u „Zorki“.
Svuda oko njegovog placa bile su velike parcele od po dvadeset-trideset hektara, njive pod kukuruzom i repom, a svega desetak porodica živelo je do Ulice Miloša Pocerca.
Prostor je presecao kanal, formirala se bara, pa se često nije moglo preći i meštani su se snalazili kako su mogli.
-Nismo mogli da pređemo tuda, pa smo išli okolo preko Trkališta. Slično je bilo na putu do škole. Umesto da preskočimo kanal, svi zajedno upadnemo u njega. To nam je bila zanimacija – priča.
Mreža kanala tada je predstavljala svojevrsnu granicu grada. Jedan od njih išao je od Vojne bolnice. Sledeći je bio u ulici Štefice Kosjer i pružao se prema Letnjikovcu. U to vreme u kući nije bilo struje, pa su se prostorije osvetljavale petrolejskim lampama. Škola je već počela, a detinjstvo je provodio u polumraku. Tako su živeli godinama, tek postepeno dobijajući uslove kakve danas podrazumevamo.
-Nismo imali struju dugo, možda sam i pošao u Hemijsku školu dok smo još kuću osvetljavali lampom – ističe.
Preko puta današnje Selove škole (danas OŠ „Jevrem Obrenović“), u tom trenutku poljane na kojoj su igrali fudbal, počele su da se zidaju kuće, a Sava je pri velikim izlivanjima znala da dođe gotovo dotle. Umesto dobro poznatog parka bila je livada. U kraju su se gajile patke i guske, koje su deca hranila, a zimi su dani prolazili u igri po dvorištima, njivama i na ledu. Najviše se pešačilo ili vozilo biciklima.
-Zimi se sankanje i klizanje na ledu podrazumevalo, posebno prema Letnjikovcu, gde tada nije bilo nijednog bora. Uživali smo u svakom trenutku – kaže Dobrivoj.
Išao je u Jankovu školu, a u odeljenju je bilo mnogo dece. Posle časova, učilo se zajedno.
-Bio sam drugi- treći razred osnovne. U jednom odeljenju je bilo četrdesetoro dece. Svi se skupimo kod jednog druga i učimo zajedno gradivo – navodi.
U blizini Dobrivojeve kuće vikendom je radio bioskop na otvorenom, gde su se gledali filmovi, što je za tadašnje stanovnike bilo nesvakidašnje iskustvo.
-Puštali su filmove „na traku“ i to je bio događaj za ceo kraj. Ne sećam se šta je bilo na repertoaru, ali znam da je dolazilo mnogo ljudi i da je to bilo jedno od većih okupljanja – kaže.
Kanal koji je prolazio kroz kraj zatrpan je tek kasnije, najverovatnije, kaže, u vreme izgradnje Toplane, a preko nekadašnjih bara postepeno su se formirale ulice. Žike Popovića postala je jedna od najdužih. Prvi radovi na asfaltiranju ulica, izvođeni ručno, privlačili su veliku pažnju. Ništa nije bilo kao danas, a meštani su sa čuđenjem posmatrali ceo proces. Vodu i kanalizaciju sami su dovodili do svojih kuća.
-Kopali smo sve sami, preko celog placa, ručno, duboko kroz zemlju, kako bismo došli do kvalitetnije vode – objašnjava Dobrivoj.
Kraj, pretežno poljoprivredan, dobija novi karakter.Makadamski put i jedan turski mostić, kako priča, vodio je prema industrijskoj zoni. „Zorka“ je uzimala placeve i zidala zgrade u kojima danas žive brojne porodice. Po završetku Hemijske škole 1962. godine i sam se zaposlio tamo. Čvrsto je odlučio da neće, kao ranije do škole, ići peške.
-Na parkingu fabrike u jednom trenutku bilo je i po 3.000-4.000 bicikala. I ja sam ga kupio kad sam se zaposlio od prve plate, preko sindikata. Radilo se u tri smene, sa hemikalijama, zagađenje je bilo veliko, a dim od isparenja đubriva često se nadvijao nad gradom – dodaje.
Slobodno vreme provodilo se na Trkalištu i utakmicama „Mačve“, gde su tribine bile pune.
-Išli smo na trke i na „Mačvu“. Svuda se plaćao ulaz, ali smo se kao klinci snalazili, damo jedan drugom „lopovske“ i preskočimo ogradu. Stigne nas policajac, pa pendrekom po zadnjici. Tad su tribine bile pune i svi na nogama, navijalo se sa velikim žarom – priča Savić, prisećajući se vremena kada je sve bilo jednostavnije, ali i puno života.
Navijači sa Živinarnika svim srcem bodrili su i Radnički, stacioniran na mestu današnje autobuske stanice. Upravo tu, u neposrednoj blizini, bilo je i izdvojeno odeljenje Jankove škole koje su pohađali neki đaci iz tog kraja.
Gradnja koja je menjala lice naselja
Dolazak profesora istorije Miomira Uroševića kao četvorogodišnjaka u komšiluk dogodio se nešto kasnije nego porodice Savić, ali je obeležen sličnim prizorima. U Ulici Vojislava Ilića dočekale su ga slike pravog seoskog ambijenta – polja i kukuruzi, a sredinom ulice kanal širine sedam- osam metara.
-Paralelno sa sadašnjom Mocartovom ulicom, nekada Tike Manojlovića, išao je kanal, širok deset metara, prema Letnjikovcu. Bilo je i drugih, pravilnih i dubokih. Baš su služili svrsi, sabirali vodu – priča.
Livada na obodu grada tek je trebalo da postane mesto života, pa se ispresecan prostor postepeno preoblikovao u naselje. Kuća oca Obrada, podignuta sredinom pedesetih, bila je jedna od prvih u nizu u naselju u nastajanju. Baka, došavši da vidi mesto, nije krila razočaranje sa nevericom gledajući okolo.
-U kukuruzima si uzeo plac, mogao si i u Krnulama ostati – priseća se sa osmehom njenih reči upućenih ocu, koje su u tom trenutku delovale sasvim opravdano.
U trenutku kad su došli, svi u toj liniji su uzimali placeve i ubrzo počinje intenzivna gradnja. Ceo kraj je poprimio izgled aktivnog gradilišta, umnogome zahvaljujući „Zorki“. Svuda okolo se zidalo i kopalo. Postepeno, naselje je dobijalo prepoznatljiv izgled.
-„Izgradnja“ je uspešno poslovala, imala je 1.300 zaposlenih. „Zorka“ Šabac je bila moćna industrija. Omogućavala je ljudima siguran posao i kredite, pa su se čitave ulice podizale odjednom, i do 200, 300, pa i 500 kuća u kratkom roku. Taj talas gradnje ostavio je i danas vidljiv trag- prizemne, planski građene kuće, sličnih osnova i rasporeda – smatra on.
Nekadašnja kaldrma u Ulici Žike Popovića i danas je, veruje, ispod slojeva asfalta.
-Sećam se da su nad Ulicom Vojvode Mišića stražarile teške lipe koje su bile u dva reda sve do Gimnazije Krasila je neizostavna kaldrma, ona prava, obla, turska, koja je bila potavanisana. Pod točkovima zaprega kloparala su kola, pa je, kad seljaci idu na pijacu, odzvanjao ceo grad – kaže Urošević, podsećajući da je pijaca Živinarnik izgrađena kasnije, te da su svi oni išli na veliku pijacu u centru, gde je današnja Tržnica.
„Zelena pijaca, smeštena iza zgrade Tržnice, preseljena je 23. oktobra 1964. godine na lokaciju u Ulici Žike Popovića, gde je već bio pripremljen novi tržni centar sa samouslugom i uređenim prostorom za pijacu,“ navodi master istoričar Dejan Živanović u svojoj knjizi „Dva veka modernog Šapca“.
Početak pravog urbanog života obeležila je izgradnja današnje Osnovne škole „Jevrem Obrenović“. Radilo se užurbano, uz zvuk čekića i varnica koje su osvetljavale noć. Završena je 1961. godine. Za decu iz kraja to je bio kraj pešačenja do udaljenijih škola.
-Gradnja je trajala neprekidno. Kao dete sam slušao varenje do kasno u noć. Radili su da što pre završe, jer su deca do tada išla u druge škole, uglavnom Lazinu ili Jankovu, pojedini i u izdvojeno odeljenje kod stare štamparije, na mestu gde je „kraj grada“ – potvrđuje i Urošević.
Detinjstvo i običaj „klanja svinje“
Neki meštani kažu da je prva atletska staza u Šapcu bila upravo u OŠ „Sele Jovanović“. Crvena šljaka, dužine oko 200 metara, svedočila je brojnim takmičenjima. Do školske ograde (OŠ „Jevrem Obrenović“), gde je sada privatna kuća, bio je vrtić.
-Taj vrtić je nestao početkom sedamdesetih, ali je ostao u sećanju kao simbol jednog bezbrižnog vremena, kada je čitav kraj bio veliko igralište. Iznajmljivali su se bicikli, a deca su učila da ih voze oko zgrada. Tu su bili ringišpil, čamci, razne sprave – navodi Urošević.
Tek sa postepenim uvođenjem infrastrukture, naselje počinje da dobija jasniju definiciju. Do kraja šezdesetih svaka kuća je imala bunar ili pumpu. Uvođenje vodovoda bilo je prekretnica ka modernom životu. Usledila je kanalizacija, pa asfalt i ulice koje su do tada bile samo nabijeni sloj kamena dobile su svoj konačan oblik.
-Vodu smo dobili 1969. godine. Građani su sa državom radili i delili troškove po principu „dva na dinar“, tako nešto. Ljudi su se do tada uglavnom kupali u koritima, u posebnim prostorijama. Moj otac je napravio kupatilo šest godina ranije. Čak su nam se i čudili zbog toga, ali smo zato, kad je voda stigla, prvi bili spremni – priča on.
Zanimljivo je da su stanovnici više poverenja imali u komšije nego u mesare. Subotom se znalo kod koga se u komšiluku kolje svinja i svi su išli da pazare unapred dogovoreno.
-Ceo kraj je, praktično, učestvovao u tom događaju i uvek je taj posao bio poveren kvalifikovanom mesaru. Majka me pošalje sa jasnim uputstvom, a on mi kaže: „Evo, ovo je za vas.“ Sve je bilo upisano, znalo se unapred ko je šta naručio- priča, vraćajući se u dane kada komšiluk posebno živne od zveckanja posuđa i mušterija u redovima.
Ljudi su držali svinje i živinu, a uprkos nazivu naselja, njegov utisak je da je više živine bilo manje. Na posao su uglavnom išli muškarci, a žene ostajale kod kuće. Sa razvojem grada i to se menja, pa se i one sve češće radno angažuju.
-Žene su bile prvoklasne domaćice, vešte da od malo naprave dovoljno za celu porodicu. Moja majka je završila srednju ekonomsku školu, bila je činovnica, ali je mogla ni od čega da napravi ručak za sve – podvlači.
Park u neposrednoj blizini njegove kuće dugo je bio zapušten, obrastao u rastinje i drveće.
-Nije imao sadašnju formu, niko ga nije održavao, ni kosio travu, niti je bilo klupa. Vremenom je sređen i danas uživam kad prođem kroz njega. Ne znam kako je izgrađen, ali znam da je oduvek postojala zamisao i ideja da tu bude – dodaje Urošević.
Veruje se da se park formira krajem šezdesetih godina, a krajem sedamdesetih, kako se sećaju neki stanovnici, bušena je arterska voda. Dugo se, kažu, raspravljalo, da li će na tom mestu ipak biti kuće sa „druge strane ulice“, ali je odluka prevagnula u korist zelenila. Spomen – bista Žiki Popoviću je, prema zapisima, otkrivena 1961. godine.
Sećaju se i Bate kočijaša, rabadžije koji je imao uvek dobre konje. Jedini je dolazio sa zapregom da doveze ogrev, jer je teren bio blatnjav i težak za kretanje. Ugalj se masovno kupovao tamo gde je danas „Aman“, preko puta je bilo veliko skladište, a sve se dovlačilo ručno ili zapregom.
Dom Mesne zajednice- centar okupljanja
Nekada je, dodaje Urošević, mesna zajednica Živinarnik imala 11 hiljada stanovnika. Grad je rastao, ali se dugo živelo jednostavno.
Kako ističe, Živinarnik je bio „livada pred gradom“, čak nije bilo ni salaša. Uprkos razvoju, nikada nije bio mesto velikih dešavanja. Izuzetak su svirke u Hard Rock- u koje pamte i mlađe generacije. Život se, ipak, i danas odvija u centru Šapca.
-Imam običaj da kažem da je ovo „spavaonica“ grada. Za sve ostalo išlo se u centar- u biblioteku, u kafanu, na korzo… Jedno od mesta okupljanja bio je stari Dom Mesne zajednice, gde su ljudi odlazili da gledaju televiziju u vreme kada je to bila retkost. Prvi televizor je u mojoj kući bio 1966. godine, a u Domu 1961- 1962. Komšije su zajedno gledale tri programa TV Beograd, slušali smo dobru muziku, gledali utakmice, a tih godina su se počele snimati dobre humorističke serije sa Čkaljom, Mijom Aleksićem, Brankom Veselinović – seća se.
Stari Dom, mala prizemna kuća, nalazio se kod Malog parka, a njegovim rušenjem ustupljeno je mesto za današnju zgradu.
Sa ljudima, navikama i neminovšću razvoja, menjao se i život. Urbanizacija je izbrisala livade, bare i zemljane puteve, a poljane ustupile mesto kućama i zgradama. Grad se proširio daleko izvan nekadašnjih granica i Živinarnik je postajao njegov deo. Nekoliko decenija kasnije, teško je zamisliti kako je sve izgledalo kada su se kroz ovaj kraj pružali kanali, a između njiva tek probijali prvi putevi, ali stari meštani pričom grade ono što je vreme srušilo ili zatrpalo. Živinarnik i danas u sebi čuva ono što se teže beleži- život koji je izrastao iz ničega, i tragove koji, i kada nestanu sa zemlje, ostaju u ljudima.
Antrfile
Dom Mesne zajednice- sve na dobrovoljnoj bazi
„Dom MZ „Žika Popović“ izniče krajem šezdesetih, na Živinarniku, baruštini koju zatrpaše za još jedno naselje. Otvaranje u slavlju. Sjatilo se vasceli Šabac. Dom lepo osmišljen, velika sala, prostrana bina, biblioteka, kuhinja, nuz prostorije, nekoliko ateljea za umetnike iz ovog kraja, u to vreme, pomno je slušan Radio Šabac, tako se znalo koji su filmovi na repertoaru ‘Kod Žike’. Ja sam imao informaciju iz prve ruke, radio sam u OŠ ‘Sele Jovanović’, blizu Doma. U Domu sve na dobrovoljnoj bazi. Niko nije rekao: Neću! I mi, prosvetari sa učenicima“ navodi Ivan Glišić u knjizi „Šabac moje mladosti“.
Dodaje da su u MZ „Žika Popović“ postojale i počasne ulaznice za najlepša dvorišta i najbolju decu Živinarnika, da su održavani i susreti Mesnih zajednica iz svih republika i pokrajina. Dolazili su folklorni ansambli, amateri slikari, pesnici, glumci, recitatori, a slavlje je trajalo cele nedelje. Napominje da je krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih Šabac zahvatila „pankomanija“, te da su u skladu sa tim organizovane i svirke.
„Između Doma i škole prostirao se najbolji poligon u Srbiji, za obuku mladih u saobraćaju. U ovoj Mesnoj zajednici i veliki park, s arterskom vodom. Tu smo subotom imali društveno – koristan rad, uz priredbe na otvorenom“, priseća se Glišić.
