У Шабачкој пешачкој зони, не краћој од престоних, нижу се умивена и реновирана здања некадашњих апотекара, лекара, абаџија и других занатлија који су овде вековима уназад стварали културу данашње вароши. Свака од њих је прича о љубави према граду и саосећању за ближњег. Баш такву причу о великодушности чува Хотел „Зелени венац“ који се налази у центру Шапца, на углу улица Цара Душана и Карађорђеве.
-Историја Шапца обилује различитим примерима људи који су за свог живота били веома несебични. У центру града два објекта боја о томе сведоче на врло интересантан начин. Наиме, данашњи хотел Зелени венац, подигнут тридесетих година прошлог века добрим делом је показатељ онога о чему је давне 1880. године Филип Митровић са неколицином својих суграђана размишљао када је основао Фонд на Светог Саву те године за помоћ сиромашнима ученицима основних школа. Идеја је била да се из тог Фонда, који је нарастао наредних деценијама, сваке године помогне онима који за то нису имали средства, да се обују, обуку, да им се купе књиге, за Врбицу и на почетку школске године – објашњава Татјана Марковић, историчар уметности.
Подигнут је на месту где су у деветнаестом веку били дућани Филипа Митровића и стари хотел „Зелени венац“.
-Стари Зелени венац био је власништво браће Куртовића. Њега је добио у мираз бивши генерал Јован Белимарковић, а од генерала ту зграду је купио Фонд сиромашних ученика – пише у рукопису Воје Кикић Павловић, под називом Сећање, који се чува у Међуопштинском историјском архиву у Шапцу.
На Светог Саву 1880. године у просторијама основне школе која је била у црквеном дворишту, Филип Митровић је са неколицином пријатеља оснива Фонд сиромашних ученика основних школа и прилаже 6.000 дуката. Недуго затим, сачинио је тестамент којим је сав свој иметак завештао Фонду, не знајући да ће његову супругу и њега шест година касније разбојници убити на спавању. Упркос томе, Фонд је успешно живео до половине 20. века.
У време оснивања имао је више значајних приложника, углавном виђених грађана Шапца, а поједини су и своје куће и имања завештали Фонду, из којег је два пута годишње, 1. септембра и уз Врбицу, одећу и обућу добијало 100 до 150 ученика.
Управа Фонда је одлучила да тамо где су били дућани Филипа Митровића и Спужића хотел, ког су звали Зелени венац, такође завештан Фонду и срушен крајем 19. века, подигне Дом Фонда сиромашних ученика основних школа.
Камен темељац за велелепно здање које је и данас репрезентативни објекат у ужем језгру града, постављен је 1931. године.
Архитекта Милан Минић познат и као аутор „Мажестика“ у Београду, оживео је српски стили у савременој архитектури. Низом лукова, употребом моравских једноставних стубова и стилизованих еркера на угловима, дао је објекту доминантан изглед.
Двоспратница површине око 1.500 квадратних метара у самом центру, на месту некадашње пијаце, завршена је три године касније и понела је име „Зелени венац“. О његовој градњи сведочи и Прота Глиша Бабовић.
– Овог лета 1932 године довршена је палата Зелени венац – пише у Летопису Проте Глише Бабовића.
Предњу страну красила је сукња, како су Шапчани тада називали ролетну на централној страни.
Један од симбола овог града национализован је 1959. године, а четири године касније дат је на коришћење угоститељском предузећу „Сава“. После четири деценије, приватизацијом овог предузећа, Дом сиромашних ученика, који је и тада био под заштитом државе, доспео је у приватно власништво.
После неколико година процеса град Шабац изгубио је овај спор, па се и данас налази у приватном власништву.
