Sela se gase, pa je sve manje đaka u školama u Pocerini. U izdvojenoj jedinici šabačke Osnovne škole „Laza K. Lazarević”, u selu Desić, u sva četiri odeljenja ide šest učenika. Nastavu prate svi zajedno, u jednoj učionici. Nije lako ni njima, ni učiteljici.
Zvono – znak za početak časa (Fot:o J. Gubelić)
Kao i u drugim školam u Srbiji, tačno u pola osam, i ovde počinje nastava. Kada pomoćni radnik Ivan Isaković ručnim zvonom pozvoni, svi pojure u učionicu jedne od najstarijih škola u Pocerini, građene davne 1892. godine. U prvom razredu niko ne izostaje, pa može da se uči nova lekcija. Danas je to znak plus, na času matematike.
Njih šestoro – cela škola (Foto: J. Gubelić)
Ja sam jedini učenik prvog razreda i više niko nema u mom odeljenju”, stidljivo govori Luka Gavrilović.
A kada Ivana Isaković izostane iz škole, ceo treći razred nije tu. Četvrti je prazan bez Milenka.
“Ja sam ovde najstariji i zbog toga treba da budem najozbiljni”, govori Milenko Kosanić, koji jedva da je malo viši od mlađih drugara.
Svako uči svoju lekciju (Foto: J. Gubelić)
Njih šestoro su cela škola. Drugaci su najbrojniji. Ima ih troje.
“Nama je malo lakše. Imamo svoje vršnjake. Kad nešto propustimo u školi, to kasnije lakše nadoknadimo”, kaže Suznana Nedić.
Svako uči svoju lekciju, u istoj učionici, i pokušava da savlada gradivo svog uzrasta.
“Nekad nas malo zbuni je slušamo šta učiteljica govori starijima i mlađima od nas. Ali se brzo snađemo”, objašnjava Dimitrije Matić.
Skromnost je njihova vrlina (Foto: J. Gubelić)
Nije lako ni učiteljici, ali se svi zajedno trude da jedni drugima olakšaju.
“Teško jeste, ali mi pokušavamo da ne razmišljamo o tome. Mi imamo naš cilj, a to je sticanje znanja. To ovde sve može da se postigne. Imamo svoj plan rada”, kaže Tatjana Srdić Nedeljković.
Samo pola fudbalskog tima mogu da sastave, za rukometni im uvek fali jedan, pa se na fizičkom igraju kako oni znaju.
“Nekad se igramo žmurke. Nekad fudbala. Kad je kiša i kad ne možemo da se igramo loptom, mi crtamo na tabli iks oks”, kaže Ivana Isaković.
Na fizičkom igraju „Iks – Oks“ (Foto: J. Gubelić)
To je još jedan u nizu izazova ovih mališana. Predmet od igre do računara nemaju. Nemju ni računar. Umesto toga imaju narodnu tradiciju. Uče se vrednostima. Kompjuteri su im nepoznati, u školi, većini i kod kuće.
