Ретка су насеља која своје име носе као историјску титулу, а шабачко Тркалиште је управо један такав феномен. Тамо где су некада биле ложе за судије и где се окупљала елита „Малог Париза“ да прати коњичке трке, данас пулсира једно од најживљих стамбених средишта града. Трансформација старе периферије у симбол социјалистичког модернизма шездесетих година донела је Шапцу прве вишеспратнице модерног типа и концепт хуманог становања, али није избрисала дух некадашњег времена.
Улицама Тркалишта данас не трче коњи, али и даље постоји осећај покрета- ритам пијаце, гласови деце на игралиштима и вечити жамор комшијских разговора. Управо тај спој старог и новог чини да ово насеље и даље носи нешто од старог градског шарма и враћа енергију која га чини једним од најаутентичнијих делова Шапца.
Шабац није само град кафана и чивија, већ град који је одувек умео да прихвати модерност пре других. Ако бисте данас стали на један од пространих платоа Тркалишта, тешко бисте замислили да су се пре више од једног века баш ту подизали облаци прашине под копитима најбржих грла Србије.
Од галопа до градске легенде
Почетком 19. века, Јеврем Обреновић је у Шабац покушавао да унесе дух европских градова. Као управитељ Шапца и Подриња од 1816. до 1831. године, уводио је бројне новине европског живота- од кочијашке културе до развоја коњарства. Познато је да је у свом конаку држао расне коње и да је био изузетан јахач. У том периоду коњ постаје симбол престижа у граду и бележе се зачеци организованих коњичких надметања. Прве коњичке трке у Шапцу одржане су двадесетих година 19. века.
Трке су се одржавале на простору Дударе и потезу према Сави, на ободу тадашње вароши- широким ливадама и пашњацима, идеалним за овакве манифестације. Страст према коњима наставила је да се развија, а први коњички клуб основан је 23. априла 1888. године под називом „Коло јахача кнез Михајло“. Трке су у почетку организоване на равном пољу између града, Дударе и садашње железничке станице, а касније и на сеоској утрини код савског пристаништа. Простор првог шабачког тркалишта назван је „Михајловац“. Недељом је ту долазио читав град: господа са шеширима, даме са сунцобранима, трговци, официри и радознала деца. Трке су биле много више од спорта- биле су важан друштвени догађај. Посетиоци су пратили надметања, навијали и кладили се на своје фаворите, што је овим догађајима давало посебну динамику.
До 1925. године коњичке приредбе и изложбе привлачиле су стотине гледалаца. По сећањима хроничара Милана Јевтића, тада се тркало и по 43- 44 грла, а награде су биле вредне. Затим почињу радови на подизању новог моста преко Саве и нижег железничког моста, што је захтевало измештање хиподрома са Михајловца. На простору данашњег Тркалишта 18. септембра 1927. године отворен је уређен хиподром. Нови хиподром обухватао је простор од 35 хектара, са стазама, падоцима, трибинама за 1.000 посетилаца, судијским и почасним ложама, бифеом и просторијама домара.
До Другог светског рата постојале су трибине за публику, грађене по узору на савремене енглеске хиподроме, а на тркама се окупљало и по неколико хиљада гледалаца. За Шапчане је то био догађај који је спајао спорт, друштвени живот и трговину- град је живео у ритму трка. Рат је узео свој данак, па је простор у том периоду испарцелисан и коришћен за друге потребе, а болести које су харале однеле су и велики број коња.
Када је периферија постала град
У новом регулационом плану из 1930. године предвиђено је да будући Шабац остане у постојећим оквирима са новим стамбеним површинама, те да Тркалиште, хиподром и Фудбалски клуб „Мачва“ остану на својим просторима. После Другог светског рата Шабац почиње нагло да расте. Индустријализација и прилив становништва довели су до потребе за новим стамбеним зонама и насељима. Концепт „игралишта између солитера“ постао је нови стандард урбаног живљења, фокусиран на колективно становање и пратеће зелене површине.
Педесетих година град се шири ка југу, а простор старог Тркалишта постаје идеално место за ново урбанистичко решење. Крајем шездесетих хиподром је измештен на другу локацију, а простор некадашње стазе претворен је у велико градилиште. Убрзани развој захтевао је простор за становање радника, а простор Тркалишта био је идеална локација за изградњу солитера. Почиње преображај спортског терена у модерно стамбено насеље, а детаљан урбанистички план донет је 1977. године. Архитекте тог доба пројектовале су насеље по мери човека- социјалистички модернизам у свом најбољем издању.
Како у ауторском тексту наводи архитекта Марко Гавриловић, план из 1977. настао је након ревидирања ранијег пројекта из 1971. године, који никада није реализован. Новим решењем предвиђено је око 1.500 станова, распоређених у десет целина (Т1- Т10), формираних од ламела које затварају обод насеља и остављају његову унутрашњост отвореном.
Управо тај отворени простор био је замишљен као срце насеља- место за парк, трг и садржаје заједнице, али и за свакодневни живот станара, кроз мање, полуатријумске целине у којима се комшије сусрећу и деле простор. Идеја је била да Тркалиште функционише као заокружена урбана целина, са школом, вртићем и друштвено- културно- комерцијалним центром, као и са развијеним системом топлификације који би заменио појединачне котларнице у граду.
Ипак, како примећује Гавриловић, околности крајем осамдесетих и током деведесетих промениле су првобитне планове. Централни садржаји никада нису у потпуности изграђени, а простор намењен заједници временом је пренамењен у зону породичних стамбено- пословних објеката.
Урбанисти су желели да избегну скучен простор, па је насеље планирано са много простора између зграда, зеленим површинама и игралиштима. Насеље је обухваћено улицама Проте Смиљанића, Јована Цвијића, Церском и Норвешком, које чине оквир некадашње тркачке стазе. Посебан печат дале су „терасасте“ зграде са каскадним спратовима, што је сваком стану омогућавало велику терасу- готово приватно двориште у ваздуху. Унутрашња дворишта и игралишта створила су специфичну социјалну кохезију- овде се комшија познавао по имену, а заједничка кафа на клупи постала је незаобилазна.
У време када је већина југословенских насеља грађена као компактни блокови, Тркалиште је имало нешто што личи на „насеље у зеленилу“. Познато је по томе што су у његовој изградњи учествовала локална предузећа попут легендарне „Изградње“, која је била кључни носилац урбаног развоја Шапца током друге половине 20. века.
Пијаца и деведесете: нови центар живота
Када су деведесете године донеле економске промене, Тркалиште је постало једно од најживљих трговачких места у граду. Надлежни су одговорили на захтев и потребе мештана, те је почетком 1993. прихваћен предлог о изградњи нове градске пијаце, а за локацију одабрана јужна страна Фудбалског стадиона „Мачва“. Због неповољних околности, градња је почела средином 1997, а завршена крајем 1998. године. Изградњом пијаце насеље је добило нови ритам и економски значај. Сваког јутра овде се мешају мириси воћа, поврћа и свежег пецива, а гласови продаваца и купаца дају простору живост која подсећа на старе варошке пијаце. Пијаца „Стадион“ је постала место сусрета- нека врста савременог варошког трга. Данас је она претежно робна, са мањим „зеленим“ делом. Истовремено, приземља зграда почела су да се претварају у локале- нека врста малог тржног центра на отвореном. Тркалиште је тако постало место где се не само живи, већ и ради, тргује и сусреће. У близини су и важни градски објекти: градска топлана, Општа болница и стадион ФК „Мачва“.
Последњих година насеље добија и нови визуелни идентитет. Између зграда се налазе пространи травњаци и дечја игралишта, што га чини једним од најпожељнијих места за породице.
Насеље које памти
Тркалиште је данас један од најпознатијих градских квартова- место где су одрасле генерације Шапчана. Просторни комфор, зеленило и близина пијаце дају му посебну атмосферу. Иако је град одавно надрастао стару периферију, у овом делу Шапца и даље се може осетити нешто од старе варошке енергије. Становници су познати по јаком осећају заједништва, а насеље се често описује као део срца Шапца где су одрасле генерације Шапчана. Последњих година покренута је иницијатива да Тркалиште добије статус месне заједнице, а представљен је план темељне реконструкције који обухвата уређење фасада, тротоара и зелених површина.
Ово насеље остаје једно од ретких места у Шапцу где се прошлост и садашњост могу осетити на истом асфалту- од галопа Јевремових коња до ужурбаног ритма модерног града. Као да се испод асфалта и даље крије траг некадашње тркачке стазе. Само што данас уместо топота копита одјекују кораци деце која се играју између солитера.
