Музеј посвећен Боју на Мишару, који се после Косова сматра највећом битком између Срба и Турака и најзначајнијом победом у Првом српском устанку, пропада због небриге и немара. У шабачком Народном музеју правдају се да им је држава музеј уступила пре годину дана на управљање, али да имају у плану реновирање зграде и поставке. До тада туристи долазе у мемљиву зграду у којој отпада малтер са зидова.
Улазна врата (Фото: Ј. Губелић)
Шта би Карађорђе, поп Лука Лазаревић и мишарски јунаци данас рекли када би видели у каквом је стању музеј посвећен њиховом херојском делу? Вероватно би се преврнули у гробу!
Шта се налази у музеју, дословце крије поцепани пано. Некада је ту била мапа која објашњава кретање српских устаника са Карађорђем на челу, чија победа је означила војну, политичку и психолошку прекретницу. Данас је на тој мапи огромна црна рупа са избледелим натписима који се не могу растумачити.
Пано на улазу у музеј (Фото: Ј. Губелић)
Поред клупе испуцале од сунца, пикавци и смеће. Таква су и улазна врата, са остацима фарбе по ћошковима где се боја није сасвим огулила. Ормар придржава улазна врата да не падну и тако затвара рупе да не уђу лопови. Могла би се ту провући мачка и пас, али не и човек док не одгурне ормар, што не би био велики посао. Ко покуша да уђе унутра, мора пажљиво ходати степеништем јер су плочице отпале. Али, не мора да брине, јер се све завршава на покушају, пошто је музеј затворен.
Рупа поред улазних врата (Фото: Ј. Губелић)
На вратима стоји обавештење са контактом Народног музеја у Шапцу. На тај позив долази кустос са кључем.
А тек када се уђе, следи нови шок. Музејска поставка „Мишарска битка“, коју је уредио Народни музеј из Шапца 1981. године, остаје у другом плану. У првом су зидови пуни рупа, одваљени малтер, плафон који прокишњава, реконструкција боја у три димензије у којој су попадали и победници и поражени, све наочиглед мишарских јунака, чији портрети још увек одолевају влази и мемли.
„Ми смо већ пар година уназад указивали на проблеме који су пре свега везани за влагу, тако да смо ми један део музејских експоната изнели одавде и сместили у депо музеја у Шапцу“, објашњава Светланка Милутиновић, кустос.
Унутрашњост музеја са отпалим малтером (Фото: Ј. Губелић)
А није се реаговало, јер је, како објашњава директор шабачког музеја, овај комплекс тек пре годину дана Републичка дирекција за имовину уступила граду Шапцу, па град сада преко пројекта прекограничне сарадње покушава да обнови поставку и музеј.
Влага на плафону (Фото: Ј. Губелић)
„Ми смо ту поставку и објекат добили пре непуних годину дана јер је била у власништву Републике Србије. Ми смо реаговали одмах и покушали преко пројекта прекограничне сарадање да обезбедимо средства. Прва фаза је одобрена. Сада чекамо другу фазу и ако буде одобрена, рок за завршетак је осамнаест месеци. Међутим, Мишарска битка није локална ствар. То је битка која је битна за целу Србију. Ми очекујемо подршку Министарства културе и Министарства за рад, запошљавање и борачка питања“, истиче директор Народног музеја у Шапцу Марко Бингулац.
Музеј пропада наочиглед посетилаца (Фото: Ј. Губелић)
Моје, твоје, државно, локално – или је то ипак наше?!
И док је на репертоару поново битка између града Шапца и државе, коме припада и ко је одговоран, долазе и једни и други да се сликају сваког августа на годишњицу победе, коју су извојевали мишарски јунаци. За то време књига је пуна утисака, а у њој једно велико „Срамота“ са три знака узвика, са потписом ђака и учитеља Учитељског факултета.
„Дивни сте домаћини! Али, зар нема новца да се музеј одржава и чува да не пропадне?! Зар није доста да се само прича о јунацима, а на делу се не показује да их заиста поштујемо!?
