Породица Антонић из Доњих Недељица код Лознице има необичног љубимца – шестомесечну срну Лану. Она сваког дана долази да се изигра са децом, а цела породица ужива у њеном друштву. Увече се враћа у своје станиште, а толико је питома да из шуме дође чим је неко позове.
Свако јутро око осам сати Лана долази у двориште Антонића. Питома и грациозна доскакуће из шуме до куће и хода по дворишту. Дозвољава да је сви мазе, и познати и непознати, а радује се највише када јој дају кекс и млеко. Тако је научила јер је отхрањена на флашицу.
Лану, како су је деца назвала, Златомир је пронашао летос у њиви док је косио траву.
– Одједном сам у трави угледао лане. Било је мало и изнемогло па није могло ни да се креће. Около није било срна, није било ни њене мајке. Ја сам је померио да је не бих закачио док косим, а кад се појавио власник њиве нисмо знали шта да радимо са њом, а нисмо могли да је оставимо тако слабу. Онда смо се договорили да је ја понесем кући док мало не ојача. Ставио сам је у мајицу и тако донео кући – прича Златомир Антонић.
Цело лето била је кућу где су је хранили на флашицу са цуцлом. Највише су се радовали Милица, Матија, Марко и Милош, којима је Лана постала прави љубимац.
– Давали смо јој млеко најпре на шприц, па онда на кашичицу. Деца су се највише око ње борила да преживи и порасте. Тек после три четири дана она је почела да даје знаке да ће да буде добро – прича Златомир док мази Лану.
У почетку су је држали у кући, а онда пустили у двориште.
– Она је преко лета боравила у дворишту јер је било топло време и видели смо да јој прија природа – прича.
Лана је постала омиљени љубимац деци. Када је ојачала пустили су је у природу, али је Лана, на изненађење свих наставила да долази сама.
-Свако јутро она дође сама. Онда чека децу да се врате из школе и они се са њом играју. Кад они трче, она трчи за њима. Увече оде у шуму. Ми често видимо како се креће са срнама и једним срндаћем, али се одвоји од њих и дође до куће – прича Златомир ову невероватну причу.
И стиже сваког дана да се изигра са децом. Са њима иде у њиву, башту, а понекад уђе и у кућу. Када падне мрак, враћа у своје станиште. Лана је толико питома да дође сваки пут кад је деце дозивају.
Она осећа да је овде добродошла, а својим домаћинима причињава огромну радост. Када оде, Милош јој налази замену – плишано лане, јер иако има две године, осећа колико му Лана недостаје.
