Na klackalici između srećnog i nesrećnog društva Srbija se ukazuje kao poznat, pozorišnom terminologijom rečeno, klasičan kontekst za primenu pozitivnog kulturnog uticaja. Dostupnost repertoarskih, ali i vanrepertoarskih sadržaja u teatarskom prostoru, sa akcentom na mladima, korak su ka vrsti kulturološke decentralizacije i društvenog aktivizma. Sa ovim načelima dobitnica Sterijine nagrade 2018. godine za najbolji dramski tekst i upravnica Šabačkog pozorišta Milena Bogavac, priprema repertoar i četvrto Pozorišno proleće u gradu u kom je sada već domaća.
Milena Bogavac od jula prošle godine na čelu Šabačkog pozorišta (Foto: J. Gubelić)
Selekcija za koju su karte gotovo rasprodate za dva dana, ove godine nosi naziv „Neprilagođeni u klasici“, čime ukazuje na potencijal povezivanja tradicionalne i savremene dramaturgije u jedinstven govor o neprilagođenosti kontekstu.
„Naziv, koji smo zajednički smislili selektor Zoran Karajić i ja, prati osnovnu liniju selekcije po kojoj to jesu klasična dela, ali nisu i klasična čitanja. U njima je uvek neki lik koji je neprilagođen sistemu, a i klasici, sami po sebi, nikada nisu prilagođeni svom vremenu, jer idu korak ispred. Ideja je bila da naslovom podvučemo tu liniju, ali i da ostavimo prostora za ono drugo tumačenje – da li smo mi neprilagođeni u klasici, da li u našem festivalu ima nečeg buntovničkog?! To su vrlo ozbiljne predstave, veliki ansambli, velika imena. Po rediteljskom rukopisu izdvaja se predstava „Tartif“, Igora Vuka Torbice, koprodukcija Somborskog pozorišta i SNP-a, u kojoj je jedan deo Molijerovog komada, a mnogo veći deo savremenog, novonapisanog teksta ”, objašnjava Bogavac.
Pozorište kao mesto susreta građana (Foto: J. Gubelić)
Ideja dostupnosti publici realizovana je pratećim programom predstojećeg festivala, koji islustruje koncept otvorenog pozorišta. Zahvaljujući vanteatarskim aktivnostima posetioci, a pre svega najmlađi, imaće priliku da isprate različite akcije u ustanovama kulture, na trgu i ulicama Šapca.
„ Ideja je da se pratećim programima festival prelije iz pozorišta u grad. Pored okruglih stolova, kao deo tradicionalnog pratećeg programa, ove godine ćemo imati priliku da čitanja pet najuspešnijih komada nagrađenih na Sterijinom konkursu, poslušamo u izvođenju šabačkog ansambla u različitim ustanovama kulture – Kulturni centar, Sinagoga, Narodni muzej, Biblioteka šabačka i Međuopštinski istorijski arhiv. Tako će i naši gosti moći da vide sve ove institucije. Na Trgu ćemo imati koreografski performans otvaranja, različite animacije u pešačkoj zoni, a tokom vikenda u dvorištu biblioteke imaćemo scenu “Lasta” za najmlađe, gde će čitavog dana deca imati priliku da učestvuju u radionicama, da slušaju koncerte i gledaju predstave”, kaže direktorka pozorišta, kojoj je ovo prvo Pozorišno proleće u Šapcu.
Jasna vizija suštine kulturne ustanove (Foto: J. Gubelić)
U svakom vremenu kulturološki patriotizam čini se najiskrenijim od svih jer dolazi iz potrebe da zajednici izađemo u susret sa onim najboljim što posedujemo. Ako nekog zanima zašto Milena Bogavac, dobitnica brojnih nagrada za pozorišna ostvarenja, čije se drame, prevođene na brojne jezike, igraju na inostranim pozornicama, vodi ustanovu kulture u malom gradu, odgovor je potreba da se aktivizmom popravi osećaj zajedništva, a zatim, subverzivnim sadržajima poboljšaju i uslovi življenja.
“Kada se postavlja pitanje zašto nisam otišla iz zemlje, čini mi se da sam u svom radu pokazala da je on neraskidivo povezan sa mojim aktivizmom. I da negde drugde, gde ne poznajem toliko dobro kontekst, ne bih imala toliku želju i potrebu da neke stvari rešavam. Kada pomislim na neka srećnija društva čini mi se da bih tamo bila nesrećna, ne bih dovoljno poznavala tokove, kulturološke kodove, niti pravila igre. Kada pomislim na nesrećnija društva čini mi se nefer da idemo da negde pomažemo kada znamo da je situacija i kod nas vrlo loša i da treba da se uloži mnogo rada da bi negde postalo bolje”, kaže Bogavac i dodaje da je potreba za inovacijama crta koja povezuje nju sa Šapcem.
Sa premijere “Bacača prstiju” (Foto: Šabačko pozorište)
“Znala sam za tradiciju ovog pozorišta i grada, ali nisam verovala da je život u ovom gradu mnogo urbaniji nego u većim gradovima Srbije. Ono što meni kod Šapčana veoma prija je slobodarski i alternativni duh, kroz istoriju su pokazivali da neke stvari rade drugačije ili pre ostatka Srbije. Ja imam sličnu potrebu, kao biće pa sam pomislila da bi ovo mogao da bude grad s kojim ću se složiti. Takođe ovde ljudi imaju odličan smisao za humor, koji je ukorenjen u satiri, kontriranju, u preispitivanju nekog dominantnog poretka, i to su sve stvari koje sam lako i brzo zavolela”, priča.
Za poziciju upravnice državne institucije preporučio ju je rad na nezavisnoj sceni, a ona formalnu pozorišnu infrastrukturu koristi vešto.
“Grad Šabac kao da pravi mali ogled sa institucijama kulture. To je prvi grad koji se odvažio da svoju ustanovu da u ruke osobi mojih godina i moje reputacije. Mislim na profesionalnu reputaciju angažovane i kritički nastrojene autorke. Ja sam često ona zbog koje upravnici moraju da pišu službene beleške, često imaju problema zbog sadržaja mojih predstava i zbog toga sam češće radila na nezavisnoj sceni. Moje predstave su intrigantne u vezi sa istinom, putem njih pravim male društvene intervencije u kontekstu, i to se često čini provokativnim”, smatra rediteljka.
Repertar koji pokreće kritičku masu (Foto: Šabačko pozorište)
Kulturna decentralizacija važna je za potencijal kvalitetnog života i društvene emancipacije u malom gradu. U vezi sa tim Šabačko pozorište ide u smeru podmlatka i promene.
“Kada pogledate manja mesta po Srbiji, vidite da ona oskudevaju u programima koji odgovaraju kulturnim potrebama mladih. Za Šabac je bavljenje mladima posebno važno, da ne bi odlazili iz grada. Decentralizacija mora da ide ruku pod ruku sa kulturnom decentralizacijom. Ne mislim da je rešenje da napravite jedan dobar festival, skupite se 10 dana na tom festivalu, pa posle toga nema ničeg, nego da je važnije naučiti mlade da sami prave kulturu sa kojom se identifikuju, i kojoj žele da pripadaju. Kada govorimo o našem Omladinskom klubu – njega čini grupa mladih, koji sa nama sarađuju, pomažu u ogranizaciji i igraju u nekim predstavama, a zauzvrat dobijaju edukaciju. Sve to zajedno ne košta ništa, pa se nadam da će ovaj recept od Šabačkog pozorišta prepisati i druge ustanove kulture iz manjih mesta”.
Novi uspesi za kraj sezone (Foto: Šabačko pozorište)
Direktorka Šabačkog pozorišta ima razloga da bude ponosna na rezultate kuće kojom upravlja i najavljuje nove poduhvate.
“Istakla bih Omladinski klub, napredovali su od srednjoškolaca do ljudi koji obavljaju važne poslove. Ponosna sam na produkcije – “Pretposlednju pandu” Maksima Miloševića i Marije Ratković, koja kreće na prolećnu turneju po Srbiji, zatim na “Belu grivu” – mislim da je to vrsta pozorišne predstave koju nema nijedno pozorište u Srbiji, a možda ni na ovom delu Balkana. Volim da pomenem i našu predstavu “Novogodovštine”, koja je oborila sve rekorde gledanosti novogodišnjih predstava u Šabačkom pozorištu. Imala je čak 30 izvođenja…. Aktuelna je premijera “Bacača prstiju”, koprodukcija sa Sterijinim pozorjem, komad Ive Brdar, režija Bojan Đorđev, podseća Milena Bogavac.
