Roditelji Miloša i Ivane Danilović iz sela Klenje, najboljih studenata koji nikada nisu pali ispit, a nizali su samo desetke, kažu da se to od njih i očekivalo. Nikada od njih nisu tražili da budu najbolji, ali su ih vaspitavali da budu pošteni i odgovorni. Oni su dali i više od toga! Miloš je postao najbolji kadet treće klase i najmlađi lekar Medicinskog fakulteta Vojnomedicinske akademije Univerziteta odbrane u Beogradu, a studije je završio sa prosečnom ocenom 10, bez poništenih ispita. Godinu dana mlađa Ivana diplomirala je prva u generaciji na Pravnom fakultetu i zaposlila se u NBS, u sektoru za kontrolu poslovanja banaka. Oboje su nosioci „Dositejeve stipendije“ Fonda za mlade talente Republike Srbije.
Miloš Danilović, najmlađi mačvanski lekar, koji je dobijao samo desetke
Branko i Brankica dočekuju nas kod kapije, ispred koje se zeleni “pod konac pokošena trava”. Na prvi pogled se vidi da su dobri domaćini, a već na drugi, da iz njih odiše skromnost i toplina. Ponosni su na svoju decu, ali nisu baš radi da “poziraju pred kamerama i foto aparatima”.
“To je samo njihov uspeh, mi smo bili tu samo da ih ispratimo”, rekla nam je Branka preko telefona. Kada smo stigli u njihov dom i malo se odomaćili, pristali su da sa nama podele tajne “dobrog kućnog vaspitanja i kako deca mogu postati ponos roditelja”.
“Ovo je Miloševa fotografija kada je imao tri ili četiri godine. Tada je krenuo u obdanište. Sećam se da je vozio bicikl sa korpicom na koju stavi svoju sestru i ceo dan se vozikaju po dvorištu. Bili su dobra deca. Zaista nikada nismo imali sa njima problema”, priča otac Branko.
Branko i Brankica, roditelji( Foto J. Gubelić )
Dve decenije kasnije Miloš je jedan od naših najmlađih oficira, koji je do Hipokratove zakletve stigao sa svim desetkama, a da nikada nije pao ispit.
“Ovo su priznanja sa učešča na kongresima u zemlji i inostranstvu. Ovo je diploma sa balkanskog vojnog kongresa, ovo je sa 56. Kongresa studenata biomedicinskih nauka u Vrnjačkoj Banji, a ovo je diploma koja mu je pre neki dan uručena. I to je i za njega i za nas najvažnije”, priča majka Brankica, koja radi u predškolskoj ustanovi u računovodstvu.
Težak put do tog uspeha roditelji će dugo pamtiti, kao i trenutak kada mu je uručen zlatni paradni bodež, zatim nagradu „Prof. dr Stevan Šefer”, koju je najboljem kadetu uručila akademska slikarka Slobodanka Rakić. Ta slika već krasi dnevnu sobu porodične kuće.
Miloš i devojka Jelena
“Taj trenutak je nezaboravan. To su i suze i radost. Osećanja su pomešana. Jednostavno, to se rečima ne može opisati. Zaista smo ponosni na njihov uspeh”, priča Brankica.
Za to vreme Miloš nije zapostavljao društveni život. Devojku je podsticao da završi fakultet i da sačuvaju ljubav koju su započeli u Mačvi.
“Mi smo se upoznali ovde, u jednom kafiću. Moram priznati da sam mu ja prva poslala poruku. Zabavljamo se četiri godine i iako smo bili razdvojeni, jer sam ja studirala ekonomiju u Novom Sadu, sve je lepo funkcionisalo. On me je čak podsticao da završim fakultet”, priča Jelena Radojčić, Miloševa devojka kojoj samo nedostaje diplomski rad pa da stane u red akademskih građana.
Miloš i Ivana
Miloš je počeo da stažira pre tri nedelje. Najpre na Slaviji, potom će se vratiti matičnoj ustanovi, a onda sledi državni ispit. Ima ambicije da nastavi usavršavanje. Sestra Ivana išla je istim putem, pa je pravo završila sa svim desetkama. Neki smatraju da je to po ugledu na oca Branka.
“Ona je uvek čitala moje knjige. Jednostavno, za to se zanimala. Ja nisam hteo da utičem. Mi smo sve odluke prepustili njima. Vaspitavali smo ih kao što su nas roditelji vaspitavali. Miloš se bavio i sportom. Sećam se da je brzo naučio da pliva, a ja sam se, kao i svaki roditelj, plašio da ne ide duboko u vodu”, priča Branko.
Kristina Jocković, Ivanina drugarica, sa kojom se druži od srednje škole ističe kako je Ivana uvek znala šta želi.
“Ona kad nešto zacrta, to i ostvari. Sada želi da doktorira i ja nemam sumnju da će u tome uspeti”, priča Kristina.
Šta je sledeće znaju samo oni, a roditelje su navikli da budu bezbrižni i čekaju lepe vesti.
