Лозничанка Радмила Биберчић, уз посао мајке и домаћице, додала је још један – она је познати стаклорезац у овом крају. Пуне две деценије ради заједно са супругом Жељком у њиховој стаклорезачкој радњи и то као прави мајстор.
У познатој стаклорезачкој радионици, смештеној у ужем центру Лознице, ништа не би било необично, да муштерије не дочекује Радмила, увек дотерана и насмејана. И не само да их дочекује, она уради све што наруче, вешто попут најискуснијег мајстора. Нож за сечење стакла, скалпел и кламерица, алати су са којима ради. Уме и са хемијском оловком, али ти ради тек кад урами слику или исече огледало.
– У почеку је свима било необично, али сад су се навикли. Ја сам раније само примала наруџбине, али сам онда решила да помогнем супругу. Мало по мало, и данас могу чак и да заменим – прича ова спретна и вредна жена.
Са оштрим алаткама Радмила рукује вешто као да нису намењени за мушке руке. Обрађује и сече стакло, монтира у оквир, урамљује слике и гоблене. Ножем сече чврсте материјале као у кухињи, прецизно и са искуством дугим две деценије. Буде напорно и тешко, али је за њу сваки посао у овој радњи рутина.
– Ево погледајте моје руке, нису ништа ни боље ни горе него код сваке друге жене у Србији. Једноставно, може да се буде све, и дама и домаћица и мајка, ако то жена жели да постигне. Ја одвојим време и за фризера, за педикира, теретану. Радим и у кући, наравно, и обављам послове које обавља свака мајка – прича Радмила.
А овде обавља посао као сваки мушкарац, прецизно и сигурно. Те 2005. кад је супруг отворио радњу, она је почела уз њега. Данас су прави тим.
– Постала је један изврстан мајстор, чиме могу да се похвалим, јер кроз ову радњу је прошло доста и мушкараца, али, да вам кажем искрено, највише имам поверење у њу. Кад имамо неке захтевније послове за штеловање, ја поведем Радмилу са мном да уштелујемо – искрен је супруг Жељко Биберчић. И ту нема грешке, јер она иде чак и када су у питању тежи и помало заборављени послови у овом занату.
– Ово су неки финији послови, које ја иначе радим, али ја знам да устаклим један прозор на старински начин, када се користио гит. Људи још увек имају таква крила на прозорима. Ми иначе и то радимо, застакљујемо прозоре на старински начин – прича.
Десетак минута је било потребно Радмили да слика добије рам. За неког је то нови украс, а за њу још један успешно завршен посао.
– Па није посао лаган, не могу рећи, али ништа није лакше ни једној радници у трговини кад треба да подигне једну гајбу са пивом или било који други терет. Тешко је, али не сваки пут и сваки дан – прича Радмила.
Увек је сређена као да рукује са оловком, јер без обзира што је у њеним рукама мушки посао, женствености јој не мањка.
