Prijatelji, nekadašnji učenici Šabačke gimnazije – njeno IV3, poštovaoci glasa i dela Živke Žice Jovanović, profesorke muzičke kulture i osnivačice vokalne grupe „Šapčanke“, koja je sredinom prošlog decembra preminula u 74. godini, u Kafe-poslastičarnici „Stelina“ organizovali su komemorativno okupljanje i prigodno muzičko podsećanje na nju.
Uz zvuke pesama njenih voljenih „Šapčanki“, obraćanje poznanika sa kojima je delila najdraže trenutke, poneku čašicu i reč sećanja, prisutni su još jednom istakli veličinu žene koja je za kulturu i muzičku scenu grada učinila mnogo.
Da će pevati i biti učiteljica, znala je od detinjstva. Muzika i pedagogija, njene dve najveće ljubavi, obeležile su Živkino postojanje. U gradu kraj Save svi su je znali kao vrhunskog solistu, horskog pevača i poznavaoca teorije muzike. U poslu profesionalac, u pesmi umetnica, kao prijateljica i pedagog podrška, saborac i vodilja.
Završila je Učiteljsku školu iz želje da radi sa najmlađima, ali talenat za pevanje u horu ove škole odveo ju je dalje. Dok je kao nastavnica radila na Pedagoškoj akademiji, a potom i u Školi za umetničke zanate, pohađala je uporedo Višu pedagošku akademiju u Zrenjaninu, zatim i Muzičku akademiju u Beogradu, odsek opšte muzičke pedagogije.
U Šabačkoj gimnaziji ostavila je najsnažniji pečat – za dve i po decenije rada brojne generacije naučila je značenje termina kosmopolita, što je ona, vizijom, načinom života, prepoznatljivim manirima i bila.
– Mi smo sa Žicom doživeli ono što malo koja generacija jeste. Zato je u našim srcima ona ostala tako važna i velika. Sitna građom, Žica je bila veliki čovek. U Šabačkoj gimnaziji osećalo se poštovanje svakog učenika prema njoj. Kada prođe hodnicima niko se više ne mangupira. Ona nije bila strah i trepet, bila je poštovana. Verujte mi. Ona je uspela da sačuva svoje dostojanstvo do kraja. Svetski čovek i prava dama – kaže jedan od njenih učenika i organizator ovog događaja Ivan Jelić i dodaje:
– I nas je naučila tako da se ponašamo. Kada se u tinejdžerskom periodu lomi kakva ćemo osoba postati, ona je umela, kako ja volim da verujem za nas, njenu decu, da nas usmeri da postanemo bolji ljudi. Zaista mislim da je ona odradila veliki posao – govori Ivan iskreno o svojoj razrednoj.
Sa horom Muzičke akademije, „Obrenovačkim devojkama“, „Špancem“ i drugim velikim horovima u kojima je pevala, proputovala je čitavu Evropu. I svoju „decu“, učenike, sa istim žarom učila je da gledaju preko granice, o čemu svedoče legendarne gimnazijske ekskurzije generacije 2004-2008.
– Važno mi je da pomenem da smo mi jedina generacija u Srbiji koja je sve četiri godine izvodila ekskurzije u inostranstvo. I to zahvaljujući Žici, ona je insistirala da se borimo za to, da putujemo, da vidimo svet i to nam je mnogo značilo. Sa njom smo obišli pola Evrope – priča Ivan Jelić.
Živka Jovanović uveseljavale je pesmom, a učila umetnošću i mlađe i starije od sebe. I učenike, a i prijatelje vodila je na balet, opere i muzičke predstave u Beogradu i Novom Sadu. Gimnazijalci će zahvaljujući njoj zauvek pamtiti neodoljivu Jadranku Jovanović u ulozi„Karmen“ i prodorne zvuke „Grk Zorbe“ sa Konstantinom Kostjukovim na čelu.
Iako je davne 1983. primljena na audiciji za sopran novosadske opere, životne okolnosti i ljubav prema rodnom gradu zadržali su je ovde. A ona je Šapcu i njegovoj kulturi dala mnogo, celu sebe. Bila je vokalni pedagog, redovan član i jedan od osnivača vokalnih grupa „Spomenak“ i „Nostalgija“, a „Šapčanke“ su došle kao kruna njenog rada i karijere.
– Ostavila je dubok trag, a „Šapčanke“ su svedoci da ćemo nastaviti putem koji nam je pokazala. Mi smo davne 2015. godine osnovali vokalnu grupu zahvaljujući Žici. U početku je tu bilo 6 članova, menjali su se harmonikaši, menjali smo postave, a ona je bila najsrećnija kada je Goran Tomić Čakala došao u naš sastav. Tada je rekla – znam da će ova grupa trajati. Ona je tu u našim dušama i bila bi ponosna – priča prijateljica Branka Todorović.
Do poslednjeg trenutka svoju energiju i raskošan glas darovala je nesebično.
– Žica je imala ljubavi za sve. Često kad padnemo pomagala nam je da pronađemo tu neku iskru da ustanemo ponovo, kada je okolo sve teško i hiljadu je prepreka na koje smo nailazili kao grupa, ona je uvek bila optimista. Jer sve što je okruživalo našu dragu Žicu je bilo živo i ona se prema svemu odnosila kao prema životu.
Umetnost, cveće i putovanja bili su joj vazduh, ljubav i uteha. Želja su joj ostali Brazil i Kopakabana. Možda baš tamo, danas na dalekoj plaži, morski talasi šume omiljenu joj simfoniju.
Tekst: Ana Marić
