Дистрикт
Друштво

ЦЕО ШАБАЦ ХРАНИО „ПЕКАРАЦ”

Од најмлађег до најстаријег члана породице – у „Пекарцу“ јели су сви Шапчани. Овде се није гледало ни на калорије, а ни на дубину џепа. На хиљаде бурека дневно, пљескавица, проја, погачица, кајзерица, уз јогурт и БИП-ово пиво, правило се, точило и продавало у педесетак квадрата Пекаре „Шабац“, на некадашњој пољани крај Тржнице. Умешне руке пекара и електричне пећи радиле су и ноћу и дању пуних осам година.

Пекарац на старом месту (Фото: Драгутин Драган Петровић)

Кућа најбољег пецива у граду почела је са радом 1988. године. Монтажни објекат у планинском стилу, подигнут је на месту данашњег Тржног центра „Тријумф“ и убрзо постао центар збивања. Све је било ту – магацин, канцеларије, радни, продајни и угоститељски простор – столови за купце са још неколико места напољу, у импровизованој башти. По три збијена реда унутра, ред споља, све се одвијало на поплочаном делу зеленог травњака у самом центру града.  Ученици, радници, пролазници, купци, продавци из Тржнице, таксисти, сви су обедовали, седели и водили разговоре у Пекарцу.

Неком доручак, ручак, вечера, а неком предах уз сок или точено пиво. Увече станица до корзоа на неколико корака. Понуда је била богата и првокласна, а укус Пекарчевих производа препознатљив надалеко. Пљескавице, погачице, переце, кифле, крофне, колачи, кајзерице, лепиње, плетенице, чувене Пекарчеве проје. Три врсте сланог бурека са „киданим окрајцима“ и четврти са вишњама. Такав специјалитет више се не прави.

Пекарац 1994. (Фото: Драгутин Драган Петровић)

Промет најфреквентнијег угоститељског објекта у граду мерио се у хиљадама.

– Дневно смо продавали 1000 парчади бурека, 1000 пљескавица, 2.500 погачица, остало и да не бројим.  Цео град јео је код нас. Породице, школе, банке, СДК стари, а снабдевали смо пецивом Касарну, много предузећа – Обнову, Драган Срнић, Небојша Јерковић, Цале. Нисмо могли да постигнемо колико је могло да се прода – сећа се Живан Петровић, рачунополагач Пекаре „Шабац“, који је био задужен за рачуноводствени део, а често због обима посла, радио би и све остало:

– Неће се више никад вратити такво време. Волео бих на два дана да опет видим тако нешто. Радило се од јутра до сутра. Само се водило да радимо у сменама, радило се по 14-15 сати. На Божић и Нову годину смо радили. Пећи се нису никада гасиле. И није нам било тешко!

Прослава колектива Пекарца (Фото: приватна архива)

Двадесетак људи хранило је читав Шабац тих златних година Пекарца. За тако нешто било је потребно велико пекарско умеће, снага и издржљивост. Тетка Милена, како су је звали, сама је правила 250 килограма бурека дневно.

–             Да свака погачица и сваки бурек буду исте дужине и дебљине, а све да се ручно развуче. Е то је било знање. Хиљаду лоптица за бурек развући, премазати, направити, 250 килограма бурека дневно правила је једна жена сама.  Месилица за мешање теста и делилица за једнаке комаде бурека – сем тога нисмо имали никакве машине. А мали простор, сви живели као један, нико никоме ружну реч није рекао – са тугом у гласу због прошлог времена прича Живан, који је у Пекарцу почео да ради као младић и овде провео најлепше радне године:

–             Једини посао где нисам гледао када ћу да се вратим кући. Дођем увече у 11, изађем ујутру у 11. Нисам гледао на сат. Живели смо, малтене, ту. Најлепше године у мом животу. И славили смо заједно. Све прославе, рођења, крштења, свадбе, свугде заједно, као породица. Колектив идеалан. Толико смо се поштовали, дружили – истиче.

Колеге као друга породица (Фото: приватна архива)

Старији суграђани сетиће се папирне амбалаже и знака Пекарца који је креиран на конкурсу. По узору на шабачки, исти пекарски објекти саграђени су и у Богатићу и Коцељеви.

Из урбанистичких и предузетничких разлога објекат Пекарца срушен је 1996. године. У једном дану размонтирана конструкција пекаре премештена је у магацин Трговинског предузећа „Нама“. Док, по договору, не добије локал у новом тржном центру, на истој локацији, Пекарац је премештен у Улицу Цара Душана, преко пута Дома ЈНА. Бурек са „кидањем окрајака“, по јединственој Пекарчевој рецептури, правио се овде још дуго, али некадашњи дух најпосећенијег угоститељског објекта прогутало је време.

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима