Distrikt
Društvo

CEO ŠABAC HRANIO „PEKARAC”

Od najmlađeg do najstarijeg člana porodice – u „Pekarcu“ jeli su svi Šapčani. Ovde se nije gledalo ni na kalorije, a ni na dubinu džepa. Na hiljade bureka dnevno, pljeskavica, proja, pogačica, kajzerica, uz jogurt i BIP-ovo pivo, pravilo se, točilo i prodavalo u pedesetak kvadrata Pekare „Šabac“, na nekadašnjoj poljani kraj Tržnice. Umešne ruke pekara i električne peći radile su i noću i danju punih osam godina.

Pekarac na starom mestu (Foto: Dragutin Dragan Petrović)

Kuća najboljeg peciva u gradu počela je sa radom 1988. godine. Montažni objekat u planinskom stilu, podignut je na mestu današnjeg Tržnog centra „Trijumf“ i ubrzo postao centar zbivanja. Sve je bilo tu – magacin, kancelarije, radni, prodajni i ugostiteljski prostor – stolovi za kupce sa još nekoliko mesta napolju, u improvizovanoj bašti. Po tri zbijena reda unutra, red spolja, sve se odvijalo na popločanom delu zelenog travnjaka u samom centru grada.  Učenici, radnici, prolaznici, kupci, prodavci iz Tržnice, taksisti, svi su obedovali, sedeli i vodili razgovore u Pekarcu.

Nekom doručak, ručak, večera, a nekom predah uz sok ili točeno pivo. Uveče stanica do korzoa na nekoliko koraka. Ponuda je bila bogata i prvoklasna, a ukus Pekarčevih proizvoda prepoznatljiv nadaleko. Pljeskavice, pogačice, perece, kifle, krofne, kolači, kajzerice, lepinje, pletenice, čuvene Pekarčeve proje. Tri vrste slanog bureka sa „kidanim okrajcima“ i četvrti sa višnjama. Takav specijalitet više se ne pravi.

Pekarac 1994. (Foto: Dragutin Dragan Petrović)

Promet najfrekventnijeg ugostiteljskog objekta u gradu merio se u hiljadama.

– Dnevno smo prodavali 1000 parčadi bureka, 1000 pljeskavica, 2.500 pogačica, ostalo i da ne brojim.  Ceo grad jeo je kod nas. Porodice, škole, banke, SDK stari, a snabdevali smo pecivom Kasarnu, mnogo preduzeća – Obnovu, Dragan Srnić, Nebojša Jerković, Cale. Nismo mogli da postignemo koliko je moglo da se proda – seća se Živan Petrović, računopolagač Pekare „Šabac“, koji je bio zadužen za računovodstveni deo, a često zbog obima posla, radio bi i sve ostalo:

– Neće se više nikad vratiti takvo vreme. Voleo bih na dva dana da opet vidim tako nešto. Radilo se od jutra do sutra. Samo se vodilo da radimo u smenama, radilo se po 14-15 sati. Na Božić i Novu godinu smo radili. Peći se nisu nikada gasile. I nije nam bilo teško!

Proslava kolektiva Pekarca (Foto: privatna arhiva)

Dvadesetak ljudi hranilo je čitav Šabac tih zlatnih godina Pekarca. Za tako nešto bilo je potrebno veliko pekarsko umeće, snaga i izdržljivost. Tetka Milena, kako su je zvali, sama je pravila 250 kilograma bureka dnevno.

–             Da svaka pogačica i svaki burek budu iste dužine i debljine, a sve da se ručno razvuče. E to je bilo znanje. Hiljadu loptica za burek razvući, premazati, napraviti, 250 kilograma bureka dnevno pravila je jedna žena sama.  Mesilica za mešanje testa i delilica za jednake komade bureka – sem toga nismo imali nikakve mašine. A mali prostor, svi živeli kao jedan, niko nikome ružnu reč nije rekao – sa tugom u glasu zbog prošlog vremena priča Živan, koji je u Pekarcu počeo da radi kao mladić i ovde proveo najlepše radne godine:

–             Jedini posao gde nisam gledao kada ću da se vratim kući. Dođem uveče u 11, izađem ujutru u 11. Nisam gledao na sat. Živeli smo, maltene, tu. Najlepše godine u mom životu. I slavili smo zajedno. Sve proslave, rođenja, krštenja, svadbe, svugde zajedno, kao porodica. Kolektiv idealan. Toliko smo se poštovali, družili – ističe.

Kolege kao druga porodica (Foto: privatna arhiva)

Stariji sugrađani setiće se papirne ambalaže i znaka Pekarca koji je kreiran na konkursu. Po uzoru na šabački, isti pekarski objekti sagrađeni su i u Bogatiću i Koceljevi.

Iz urbanističkih i preduzetničkih razloga objekat Pekarca srušen je 1996. godine. U jednom danu razmontirana konstrukcija pekare premeštena je u magacin Trgovinskog preduzeća „Nama“. Dok, po dogovoru, ne dobije lokal u novom tržnom centru, na istoj lokaciji, Pekarac je premešten u Ulicu Cara Dušana, preko puta Doma JNA. Burek sa „kidanjem okrajaka“, po jedinstvenoj Pekarčevoj recepturi, pravio se ovde još dugo, ali nekadašnji duh najposećenijeg ugostiteljskog objekta progutalo je vreme.

Svideo vam se tekst?