Od najmlađeg do najstarijeg člana porodice – u „Pekarcu“ jeli su svi Šapčani. Ovde se nije gledalo ni na kalorije, a ni na dubinu džepa. Na hiljade bureka dnevno, pljeskavica, proja, pogačica, kajzerica, uz jogurt i BIP-ovo pivo, pravilo se, točilo i prodavalo u pedesetak kvadrata Pekare „Šabac“, na nekadašnjoj poljani kraj Tržnice. Umešne ruke pekara i električne peći radile su i noću i danju punih osam godina.
Kuća najboljeg peciva u gradu počela je sa radom 1988. godine. Montažni objekat u planinskom stilu, podignut je na mestu današnjeg Tržnog centra „Trijumf“ i ubrzo postao centar zbivanja. Sve je bilo tu – magacin, kancelarije, radni, prodajni i ugostiteljski prostor – stolovi za kupce sa još nekoliko mesta napolju, u improvizovanoj bašti. Po tri zbijena reda unutra, red spolja, sve se odvijalo na popločanom delu zelenog travnjaka u samom centru grada. Učenici, radnici, prolaznici, kupci, prodavci iz Tržnice, taksisti, svi su obedovali, sedeli i vodili razgovore u Pekarcu.
Nekom doručak, ručak, večera, a nekom predah uz sok ili točeno pivo. Uveče stanica do korzoa na nekoliko koraka. Ponuda je bila bogata i prvoklasna, a ukus Pekarčevih proizvoda prepoznatljiv nadaleko. Pljeskavice, pogačice, perece, kifle, krofne, kolači, kajzerice, lepinje, pletenice, čuvene Pekarčeve proje. Tri vrste slanog bureka sa „kidanim okrajcima“ i četvrti sa višnjama. Takav specijalitet više se ne pravi.
Promet najfrekventnijeg ugostiteljskog objekta u gradu merio se u hiljadama.
– Dnevno smo prodavali 1000 parčadi bureka, 1000 pljeskavica, 2.500 pogačica, ostalo i da ne brojim. Ceo grad jeo je kod nas. Porodice, škole, banke, SDK stari, a snabdevali smo pecivom Kasarnu, mnogo preduzeća – Obnovu, Dragan Srnić, Nebojša Jerković, Cale. Nismo mogli da postignemo koliko je moglo da se proda – seća se Živan Petrović, računopolagač Pekare „Šabac“, koji je bio zadužen za računovodstveni deo, a često zbog obima posla, radio bi i sve ostalo:
– Neće se više nikad vratiti takvo vreme. Voleo bih na dva dana da opet vidim tako nešto. Radilo se od jutra do sutra. Samo se vodilo da radimo u smenama, radilo se po 14-15 sati. Na Božić i Novu godinu smo radili. Peći se nisu nikada gasile. I nije nam bilo teško!
Dvadesetak ljudi hranilo je čitav Šabac tih zlatnih godina Pekarca. Za tako nešto bilo je potrebno veliko pekarsko umeće, snaga i izdržljivost. Tetka Milena, kako su je zvali, sama je pravila 250 kilograma bureka dnevno.
– Da svaka pogačica i svaki burek budu iste dužine i debljine, a sve da se ručno razvuče. E to je bilo znanje. Hiljadu loptica za burek razvući, premazati, napraviti, 250 kilograma bureka dnevno pravila je jedna žena sama. Mesilica za mešanje testa i delilica za jednake komade bureka – sem toga nismo imali nikakve mašine. A mali prostor, svi živeli kao jedan, niko nikome ružnu reč nije rekao – sa tugom u glasu zbog prošlog vremena priča Živan, koji je u Pekarcu počeo da radi kao mladić i ovde proveo najlepše radne godine:
– Jedini posao gde nisam gledao kada ću da se vratim kući. Dođem uveče u 11, izađem ujutru u 11. Nisam gledao na sat. Živeli smo, maltene, tu. Najlepše godine u mom životu. I slavili smo zajedno. Sve proslave, rođenja, krštenja, svadbe, svugde zajedno, kao porodica. Kolektiv idealan. Toliko smo se poštovali, družili – ističe.
Stariji sugrađani setiće se papirne ambalaže i znaka Pekarca koji je kreiran na konkursu. Po uzoru na šabački, isti pekarski objekti sagrađeni su i u Bogatiću i Koceljevi.
Iz urbanističkih i preduzetničkih razloga objekat Pekarca srušen je 1996. godine. U jednom danu razmontirana konstrukcija pekare premeštena je u magacin Trgovinskog preduzeća „Nama“. Dok, po dogovoru, ne dobije lokal u novom tržnom centru, na istoj lokaciji, Pekarac je premešten u Ulicu Cara Dušana, preko puta Doma JNA. Burek sa „kidanjem okrajaka“, po jedinstvenoj Pekarčevoj recepturi, pravio se ovde još dugo, ali nekadašnji duh najposećenijeg ugostiteljskog objekta progutalo je vreme.
