Pre tri decenije prosečan Šapčanin ustajao je u šest sati ujutro. Onda bi oprao zube domaćom pastom, seo u“fiću” i odvezao se do „Zorke“. Dve kriške namazane „Gavrilović“ paštetom ostavio bi deci za doručak. Dok bi njegova deca pila „Olimpijsko sunce“, on bi za aperitiv popio, naravno, neprikosnovenu „Ekselenciju“. A ona, umela je da opija Holanđane i Amerikance. „Šapčankina“ ljuta. Žarila je i palila.
„Olimpijsko sunce“ živi u sećanju ( Foto: J. Gubelić )
To što je čuvana rakija bila za odrasle, „Olimpijsko sunce“, slatki sok sa ukusom pomorandže u tetrapaku, obeležio je detinjstvo ili mladost. Nije imao alternativu. Sok sa slamčicom. Naše “Olimpijsko sunce”. Danas je prošlost, o čemu svedoči prazna kesica od soka koja se čuva u šabačkom muzeju. A kada se popije, onda se kesica napuni vazduhom, nagazi nogom i uživa u zvuku sličnom onom od petarde. Dečji slatkiš. Dečja igra. Sa njom je nestalo još ponešto. Ostalo je sećanje.
