Za porodicu Vićanović koja živi sama u dubokoj šumi u opštini Mali Zvornik, vreme je stalo. Jovo, stub domaćinstva, nekada je radio u Beogradu, a onda u Šumskom gazdinstvu “Boranja”, ali se vratio na padine brda Čavčić, gde danas živi sa sinom Milenkom i suprugom Danicom. Na skromne uslove, daleko od civilizacije, oni su navikli. Ne kukaju i ne traže pomoć, već žive život poslednjih gorštaka ovog kraja.
-Moraš da izdržiš, da budeš hrabar i ideš napred. Ne smeš da staneš niti da posustaneš – kaže Milenko Vićanović, dok sa izvora iz duboke šume nosi vodu za piće i kuvanje ručka.
Sa tim optimizmom budi se i leže svaki dan. Iako mu je 36, jedino što dobro zna su vrleti brda Čavčić, težak rad i samoća.
Baš tu, u netaknutoj prirodi, njegovi preci su zakopali kamen i podigli kuću od blata u kojoj danas on sa ocem i majkom deli sudbinu gorštaka
-Nismo imali mogućnosti da negde odemo – kaže kratko Jovo Vićanović, pomiren sa sudbinom.
I ostali su sami u zaseoku. Prvi komšija udaljen je četiri, a prodavnica kilometrima od njihovog doma. I to je život, ali kakav?!
-Nikakav! Niti imaš koga, kako ono kažu, u kući ni pred kućom – svesna je Danica, koja se saživela sa šumom i planinom.
Da nije Brezonje i Cvetka ne bi videli varoši, puta kad zaveje, hlebnog zrna i krompira.
-Bez njih nema ništa. Oni nam služe za razgrtanje snega, oranje, sejanje pšenice i krompira. Oni su nam sve – priča Milenko.
Kad Boranju i Jagodnju okuje led njih troje skupe se u četiri zida i čekaju da okopni.
-Napravimo dve daske, ukrstimo ih u trougao i zakačimo volovima da vuku. Sin vodi volove, a ja sednem na vozni deo kako bi razgrnuo sneg, da imamo neki pristup da pređemo makar kući – objašnjava Jovo kako se razgrću sneg do kuće.
U toj kući Milenko je ostao zbog roditelja. Ne žali, kaže, i ne pati jer ne zna za bolje.
-Nema nekih uslova. Šta ću?! Ostao sam tu zbog roditelja. Oni su bolesni, ne mogu sami sebe da gledaju. Ja sečem drva. Radim sa testerom skoro od četvrtog petog razreda – priča Milenko koji zarađuje kao drvoseča i izdržava porodicu.
Šećer, kafu i ostale začine nabavljaju mesecima unapred. Ostalo sami proizvedu.
-Većinom to nabavimo dok nije sneg pao. Ako baš nešto zafali, ode mali ili Jovo pa donesu – priča Danica.
Danica je kod lekara prvi i poslednji put bila kada je rodila kćerku, Milenkovu stariju sestru.
-Kod lekara sam bila kad sam malu rodila, 1984. godine. A njega sam ovde u kući rodila. Sela sam tu i rodila ga u lavoru – priseća se Danica.
Tako je i rastao, među vukovima i šakalima, zelenim livadama, samoniklim trešnjama, živeći sopstvenu samoću i sanjajući da ne ostane sam.
-Nema devojaka, sve je odavde otišlo. Ako bi se našla neka, ja bih voleo – priča kroz smeh Milenko.
Kada bi bar imali put, Brezonja i Cvetko dobili bi zamenu, a Milenko priliku da lakše dođe međ svet i bar na kratko pobegne od surovih uslova koje mu je život namenio.
