Оно што засигрно манастир Троношу чини посебним то су ратарске свеће. Две џиновске воштанице посатвљене испред иконосатаса у саборној манастирској цркви у Троноши, направљене су од чистог воска, преко метар ипо високе, а тешке нешто више од педесет килограма. Овај обичај стар више векова, за који се сматра да су га донели монаси са Хиландара. Ратарске свеће уврштене су у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.
Предање говори да су овај обичај монаси донели из манастира Хиландара. У Велику среду након литургије верници са највећом побожношћу узимају свеће принете прошле године и топе додајући нови восак како би излили нову свећу. То значи да у новој свећи увек има старе свеће. Како се ради о две свеће ону која стоји са десне старне изливају мештани села Коренита и Тршић у манастиру Троноша, док леву изливају становници Зајаче, Пасковца и Горња Борина у цркви Св. Георгија у Зајачи. У Велики четвртак по литургији свеће се обливају, односно добијају своју крајњу форму. Истога дана у поподневним часовима свећа изливена у троноши носи се до чесме Југовића, где се већ скупљају верници овог краја без обзира на животни узраст и обавезе. Сви који могу тога дана су сабрани на једном месту, као некада први хришћани у Јерусалиму.
Сличан обичај је постојао и код Белоруса, Украјинаца и финских Мордвина. Ипак овакав обичај јединствен је како у нашој помесној цркви, тако и у целој васељенској цркви.
