Да би дочарали некадашњи живот у Мачви, у Црној Бари код Богатића још од давне 1966. године одржава се такмичење за избор харамбаше. Момци се тада надмећу у неколико старих дисциплина, а победнику, поред новчане награде припада и официрска сабља.
Традиционалне момачке вештине саставни су део Хајдучких вечери, а врхунац је такмичење за избор харамбаше. Дуже од пет деценија момци се надмећу за титулу најјачег и то је такмичење које привлачи велику пажњу посетилаца. А ко је најјачи на крају покаже сирова снага. Такмиче се ко ће даље скочити и више прескочити. Ту је прескакање пања, бацање камена с рамена, надвлачење клипка, скок у даљ, борба на брвну и пењање уз дрво.
Оцењује се брзина, вештина, снага. Спретни и окретни пењу се на највише дрво у Васином шибу, тик уз реку Дрину где се такмичење деценијама одиграва.
– Ми смо ту традицију наследили. Некада смо се овде припремали данима. Спавали смо у шаторима, по петнаестак дана, припремајући се за финално вече. Већ тада смо отприлике знали ко ће бити победник, али публика је са нестрпљењем чекала да гледа такмичење – прича Рајко Арнаутовић из Бадовинаца.
Да дрво уз које се пењу невероватном брзином може да прича, била би то сага налик Јанковој у роману Хајдук Станко, чије мотиве су Мачвани унели у овај јединствен догађај. За титулу харамбаше такмиче се у непролазним дисциплинама од давне 1966, да би дочарали живот предака, старих обичаја и некадашњег живота у Мачви.
– Све је почело 16. јула 1966. године и одржавано је у порти цркве у Црној Бари, а три године након тога, премештено је овде у Васин шиб у Црној Бари. Највећи број успеха имају такмичари из Салаша Црнобарског. Живомир Жика Дрезгић из Дубља има шест победа као и Младен Остојић из Салаша Црнобарског. Сматра се да је највећа посета била 1972. године, када је продато 5.000 улазница за аутомобиле, а процењује се да је присуствовало 20.000 људи – каже историчар Синиша Благојевић.
Традиција се очувала до данас, уз најатрактивније дисциплине, међу које се свакако убраја борба на брвну. И док се такмичари припремају, публика их бодри, а њихови највећи навијачи психички подржавају као боксере у рингу. Окупи се народ, баш као некад, да навија за своје миљенике ишчекујући најинтересантније такмичарске дисциплине.
-Од свих дисциплина највише ми се свиђа бацање камена с рамена. Та дисциплина постојала је и за време хајдука и ускока – каже Синиша Ерић, професор историје.
Најсрећнији су они из чијег села момак однесе победу и понесе престижну титулу харамбаше. То је некада био најхрабрији, најмудрији, најсуровији и слушао се без поговора. Биран је демократски међу члановима дружине. Родитељи, сестре, браћа, али и девојке саставни су део овог догађаја.
– Ја сам овде дошла из Малог Зворника да подржим мог момка Александра Крајишника – каже Кристина Спасеновић.
Да ли због те подршке или темељних припрема, снаге и вештине, баш он је однео победу. Била је то шеста титула харамбаше у чије руке је и овог пута отишла официрска сабља.
– Ја сам се припремао за ово такмичење. Имам предиспозиције, волим да се такмичим, а и лепе су награде, тако да сам спојио лепо и корисно – каже Александар Крајишник.
У стопу ге је пратио Душан Пајичић који је освојио друго место.
– Мене је тата раније доводио да гледам такмичење. Некако сам се угледао на њих и замишљао себе, тако да сам одлучио и да се окушам – каже Душан Пајичић. Треће место припало је Николи Остојићу који је непосредно пред овај догађај победио у Гучи. За публику сви су победници, јер чувају традицију на харамбаше који су некада предводили хајдуке.
Из серијала МАЧВАНИ БЕЗ ПРЕМЦА. Пројекат је суфинансиран из буџета Општине Богатић. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
