Berba šljive poslednjih godina sve je manje pitanje samo dobrog roda, a sve više pitanje ko će taj rod obrati. Nedostatak radne snage jedan je od najvećih problema voćara, pa motke, mlatače i desetine ruku sve češće zamenjuje mehanizacija. U voćnjaku u selu Jalovik, kod Vladimiraca, Darko Simić, agronom i voćar, u berbu je ušao sa tresačem koji za nekoliko sekundi otrese šljivu sa stabla, dok sistem za sakupljanje i usisavanje odvaja lišće i sitne grančice.
Za jedan dan mašina može da obere oko 500 stabala.
„Ako imaš problem, rešavaj ga. Ovde je bio problem nedostatak radne snage i ja sam sa svojim drugarima, da kažem ortacima, zajednički kupio ovaj tresač. Vidite i sami – brzina, efikasnost, intenzitet su jako dobri. Ako uporedite 70 ljudi koji bi ručno brali i osam ljudi sa mašinom, vidite da su troškovi gotovo deset puta manji. Zaista sam zadovoljan kako radi i kako ide berba“, kaže Simić.
Ovakva mehanizacija, međutim, nije samo način da se ubrza berba. Kada su cene voća neizvesne, svaka ušteda na troškovima proizvodnje postaje važna.
Ovogodišnji rod Simić je prodao po 20 dinara za kilogram. Zahvaljujući dobrom kvalitetu, šljiva će, umesto na trpezu, biti upotrebljena za sušenje.
„Rod je dobar, rodila je ova godina, ali je malo čudna za trgovanje. Cena nije onakva kakvu bismo svi želeli. Da je bilo više tražnje nego što je sada ponuđeno, svi bismo bili prezadovoljni. Ali, šta je tu je. I ova godina je takva“, kaže Simić.
Tresač radi tako što prihvata stablo ili njegovu noseću granu i vibracijom za svega nekoliko sekundi otrese plod. Intenzitet rada može da se prilagodi, pa mašina može da obori i nekoliko kilograma, ali i desetine kilograma šljive u jednom ciklusu.
„Sa ovim mašinama jednostavno moramo da razmišljamo u narednom periodu, ne samo ja nego svi. To je tehnologija koja nam omogućava da budemo brži i efikasniji“, objašnjava Simić.
Do podneva Darko Simić radi kao savetodavac u Poljoprivrednoj savetodavnoj i stručnoj službi. Pre nekoliko godina vratio se na dedovinu u rodni Jalovik i, pored posla u struci, odlučio da se posveti i poljoprivredi.
Na dve parcele ima oko hiljadu stabala. U voćnjak ne ulaže samo novac, već i znanje koje svakodnevno stiče u svom poslu.
„Zaista se resetujem posle radnog vremena. Ovde sve ima neku svoju težinu, ali ovde nađem svoj mir. Ispuni me kada vidim da su pune grane roda i da znam zašto ovo radim. Zaista mi je ovde lepo, ovde sam našao svoj mir i ne bih ga menjao“, kaže Simić.
Za njega je povratak na dedovinu više od povratka poljoprivredi. To je pokušaj da ono što je nasledio obnovi, sačuva i od njega napravi posao koji ima budućnost.
A dok radne snage ima sve manje, mašine sve više preuzimaju poslove koji su decenijama bili rezervisani za ljudske ruke. Za voćare, to više nije pitanje izbora, već načina da proizvodnju prilagode vremenu u kojem žive.
